10 najoriginalnijih filmova u poslednjih 10 godina

To su filmovi koji mešaju žanrove, izokreću očekivanja i dugo ostaju u sećanju, prenosi Index.hr.

Portal Collider izdvojio je deset najboljih originalnih filmova koji su izašli u poslednjih deset godina, a kojima je zajedničko preuzimanje velikih rizika kroz neobične strukture, odvažnu estetiku i nepredvidive narative.

10. Saint Maud (2019)

Debitantski film rediteljke Rouz Glas je napeti psihološki horor koji istovremeno deluje poznato i posve strano. Radnja filma Saint Maud usredsređena je na duboko religioznu medicinsku sestru (Morfid Klark), čija se želja da spasi dušu svoje pacijentkinje pretvara u opasan oblik pobožnosti.

Kroz njen lik Glas vešto isprepliće ludilo, katoličku krivicu i trenutke duhovnog zanosa u klaustrofobičnom svetu gde svaka senka i šapat nose skriveno značenje.

U tome joj pomaže talentovana i predana glavna glumica. Klark pruža zadivljujuću izvedbu oscilirajući između krhkosti i uznemirujuće uverenosti, gde je granica između božanskog poziva i zablude opasno zamagljena.

Taj osećaj pojačan je izvrsnim dizajnom zvuka i prigušenom paletom boja, a poslednje sekunde ovog ostvarenja neke su od najšokantnijih u celoj deceniji.

9. Under the Silver Lake (2018)

U svom drugom filmu, reditelj Dejvid Robert Mičel urbanu paranoju zamenjuje nadrealizmom okupanim kalifornijskim suncem. Under the Silver Lake delom je neo-noar, delom psihodelična potraga za blagom, a delom milenijalska egzistencijalna kriza.

Endru Garfild glumi Sema, bezvoljnog mladića iz Los Anđelesa koji postaje opsednut pronalaženjem misteriozne žene koja je nestala iz njegovog stambenog kompleksa.

Njegova potraga pretvara se u poniranje u svet teorija zavere, kriptičnih kodova i bizarnijih susreta. Sam film je zagonetka opterećena skrivenim porukama koje publiku, baš poput glavnog lika, teraju da očajnički traži smisao.

8. Get Out (2017)

Film Get Out je svojom eksplozivnom mešavinom horora, komedije i društvenog komentara savršeno pogodio duh vremena, donoseći mu ogroman uspeh, nominacije za Oskara i hiljade analiza.

Horor vešto koristi naizgled jednostavnu premisu – mladi Afroamerikanac (Danijel Kaluja) posećuje porodično imanje svoje devojke (Alison Vilijams) – kako bi razotkrio duboko ukorenjeni rasizam. Pritom je savršeno ogledao društvene napetosti koje su ključale tik ispod površine.

Originalnost filma leži u načinu na koji reditelj Džordan Pil spaja žanrovske karakteristike s kulturnim komentarom, stvarajući horor koji istovremeno zabavlja i podstiče na razmišljanje. Malo je debitantskih filmova delovalo ovako smelo, samouvereno i nužno.

7. A Ghost Story (2017)

A Ghost Story reditelja Dejvida Louerija jedno je od najneobičnijih filmskih istraživanja tuge poslednjih godina. Premisa na papiru zvuči apsurdno: čovek umire, vraća se kao duh prekriven čaršavom i tiho posmatra svoj bivši dom.

Ali, ostvarenje je u izvedbi hipnotično, poetično i razarajuće. Prikaz duha kao lika pod čaršavom minimalistička je, ali emocionalno bogata odluka.

Kejsi Aflek i Runi Mara jedva progovaraju, a ipak film govori mnogo o gubitku i smislu koji ostavljamo za sobom. Dok duh lebdi kroz stoleća, A Ghost Story pretvara se u meditaciju o prolaznosti ljudskog postojanja unutar ogromnog protoka vremena.

6. The Shape of Water (2017)

Radnja, smeštena u doba Hladnog rata 1960-ih, prati Elisu (Seli Hokins), nemu čistačicu koja u vladinom postrojenju otkriva tajanstvenog humanoidnog vodozemca (Dag Džouns) u kog se zaljubljuje.

Genijalnost Giljerma del Tora leži u tome što uzima premisu koja zvuči apsurdno i ispunjava je iskrenošću, romantikom i političkim podtekstom.

The Shape of Water odbija da bude ograničen jednim žanrom: on je istovremeno film o čudovištima, ljubavna priča i špijunski triler, i sve to savršeno funkcioniše.

Malo je reditelja koji bi ovako neobičnu priču mogli ispričati s takvom nežnošću, a još manje njih bi za to osvojilo Oskara za najbolji film.

5. I’m Thinking of Ending Things (2020)

I’m Thinking of Ending Things izuzetno je neobičan film, čak i po standardima reditelja Čarlija Kaufmana. U središtu je mlada žena (Džesi Bakli) koja putuje sa svojim dečkom (Džesi Plemons) kako bi upoznala njegove roditelje.

Ta se jednostavna premisa ubrzo raspada u nadrealne digresije, nelinearnu radnju i uznemirujuće monologe.

Kaufman koristi duge razgovore za istraživanje egzistencijalnih strahova, usamljenosti i konstruisane prirode sećanja. Film odbija da ponudi jasnoću, već traži od gledaoca da sedi u nelagodnosti. Zbog svega toga, ovo je film koji će neke gledaoce izluđivati, a druge zapanjivati.

4. Poor Things (2023)

Poput Kaufmana, Jorgos Lantimos je filmaš koji uživa u neobičnom, a Poor Things je među njegovim najneobičnijim ostvarenjima. Oskarom nagrađena Ema Stoun glumi Belu Bakster, ženu koja je vraćena iz mrtvih, ali sa mozgom novorođenčeta.

Njeno putovanje samootkrivanja postaje anarhična mešavina erotskog istraživanja, filozofskih rasprava i apsurdističke komedije. Lantimos ispunjava ekran raskošnim dizajnom i iskrivljenim kadrovima, čineći svet istovremeno bujnim i neuravnoteženim.

3. Swiss Army Man (2016)

Iako je njihov kasniji film Everything Everywhere All At Once bio kritički i komercijalni uspeh, Swiss Army Man je po mnogima bolji.

Debitantski film Danijela Kvana i Danijela Šajnerta počinje lešom koji ispušta vetrove (Danijel Redklif) i nekako uspeva tu bizarnu premisu da pretvori u jedan od najiskrenijih filmova decenije.

Pol Dano glumi Henka, muškarca nasukanog na pustom ostrvu, koji u lešu pronalazi višenamenski alat za preživljavanje i, neočekivano, prijatelja. Iako počinje kao čisti apsurd, polako se razvija u dirljiv komentar o usamljenosti, sramu i potrebi za ljudskom povezanošću.

2. Mad God

Mad God reditelja Fila Tipeta predstavlja nefiltrirani zaron u podsvest majstora vizuelnih efekata. Sniman decenijama u mukotrpnoj stop-motion tehnici animacije, film je noćna mora bez dijaloga ispunjena zarđalim mašinama, mutiranim stvorenjima i civilizacijama u raspadu.

Tipet stvara svet koji deluje istovremeno drevno i postapokaliptično. Priča je niz jezivih prizora, a ne konvencionalni narativ. Bez reči koje bi nas vodile, film postaje hipnotično i uznemirujuće.

1. Beau Is Afraid (2023)

Iako možda nije dosegao visine koje je postavio njegov debitantski film Midsommar, Beau Is Afraid Arija Astera zaslužuje pohvale zbog svoje originalnosti. Prkoseći očekivanjima, Aster je stvorio trosatnu odiseju kroz neuroze, krivicu i nadrealne nedaće jednog čoveka.

Hoakin Finiks glumi naslovnog lika, plašljivu figuru čiji pokušaj posete majci eskalira u apsurdno i zastrašujuće putovanje. Aster spaja crnu komediju sa psihološkim hororom, posipajući narativ grotesknim scenama i duboko neprijatnim interakcijama.

Bez obzira na to da li ga volite ili mrzite, Beau Is Afraid je drugačiji od bilo čega što je objavljeno poslednjih godina.