Najvažnija je ljubav prema čoveku

On dodaje da je, kako sam naziv emisije govori, Agape trpeza na kojoj su svi dobrodošli, a ne samo hrišćani.

– Mogu da kažem da sam imao privilegiju da pozivajući te ljude i sam mnogo toga naučim. Istovremeno, moram da se zahvalim svim urednicima Studija B koji su mi dozvolili da radim tu emisiju onako kako sam mislio da treba. I moram da se zahvalim Gospodu Bogu što mi je dao privilegiju da mogu da se bavim tim poslom baš u vremenu kada mnoga velika novinarska imena ne mogu to da rade ili su primorani da ulaze u neku vrstu kompromisa i da pristaju na komercijalizaciju i blagu tabloidizaciju sadržaja.

Kako se pripremate za emisiju?

– Teme koje obrađujem su sfera mog interesovanja. Konkretno, trudim se da što više toga pročitam. Takođe se i po nekoliko puta vidim sa gostom pre emisije. Taj deo je mnogo važan. Ne samo što saznate o njemu dosta, nego se i razmene neke emocije. Jedna od najvažnijih stvari u ovom pozivu je da gost oseti da ste prijatni prema njemu. Ako on oseti vašu prijatnost i blagonaklonost, i da ne želite da ga uvredite i isprovocirate, on će vam dati i više nego što ste očekivali. Agape je nešto u čemu najiskrenije uživam i radujem se svakom gostu, svakoj novoj temi. Ta emisija nije osmišljena od strane nekog kolegijuma na osnovu procene o gledanosti.

Kako je došlo do nastanka emisije Agape?

– Te 1996. godine u mojoj 24-oj godini ja sam otišao na Hilandar i osetio snažnu potrebu da se promenim. Tu je bio jedan veoma značajan čovek u mom životu, moj tadašnji urednik, a sadašnji kum Vladimir Jovanović, s kojim sam bio na Hilandaru i koji je tako nenametljivo ulazio sve dublje u svet hrišćanstva. Da nije bilo njega, možda ni ja ne bih krenuo tim putem. On mi je i skrenuo pažnju da postoji jedan čovek koji odlično poznaje rad Karla Gustava Junga i da bi trebalo da kupim neku njegovu knjigu. Kako ja to nisam stizao da uradim, on mi je jednog dana rekao da taj čovek, Vladeta Jerotić, u Domu omladine ima predavanje. Iskoristio sam pauzu na poslu i otišao. Probijao sam se kroz gužvu nekoliko spratova samo da bih video kako on izgleda. Slušajući njegov prijatan glas i mudre reči, ja sam dobio neverovatnu želju da čitam njegove knjige. Konkretno mi se najviše svidela knjiga „Sveti Isak Sirin i naše vreme“. Posle par meseci u meni je sazrela jedna ogromna želja da uradim intervju sa njim. Gledano iz ove perspektive, ja ne znam odakle mi hrabrost da to učinim. Nikada do tada nisam radio novinarski posao, samo sam radio kao spiker, tada već na Studiju B. Kada sam ga pozvao, tražio je da mu pošaljem pitanja unapred. Tek pošto su mu se dopala pitanja pristao je na intervju koji je bio emitovan na Božić 1997. godine. Reakcije ljudi na taj intervju su bile neverovatne. Mnogi ljudi su prvi put čuli da taj čovek uopšte postoji i da na tako uman i mudar način govori i o religiji i nauci. I pošto je to bio takav uspeh, onda smo ga zamolili opet da gostuje za sledeći Božić. I tako smo to radili iz Božića u Božić, dok se 2004. godine nije rodila ideja da uradimo emisiju koja bi se u kontinuitetu emitovala iz nedelje u nedelju. On je to prihvatio tek godinu dana nakon što sam ga prvi put pitao, kada smo i seli i napravili koncept emisije. I eto 2005. godine, blagoslovom patrijarha Pavla i intervjuom sa njim koji je Vladeta Jerotić izdejstvovao prijateljstvom i ljubavlju koji su vladali među njima, mi smo krenuli u taj ciklus Agape.

Šta ste najviše naučili od Vladete Jerotića?

– On mi je bio autoritet u pravom smislu reči, odnosno nikada nije nastupao autoritarno. Autoritaran je onaj koji nameće mišljenje i koji silom želi da promeni vaš stav. Vladeta Jerotić je kao pravi autoritet mene sokolio i davao mi da sam pravim emisiju, dok su meni uvek drhtale noge. Uzgred, i dan-danas imam nezgodne snove o tome da ne znam šta ću pitati gosta. Međutim, kada neko ima ljubav kao doktor Jerotić, onda to prenese i na vas i to vas ohrabri i okuraži. Od njega sam naučio da je najvažnija ljubav prema čoveku. On tom ljubavlju zaista isijava. I pored svog znanja on nije upao u zamku da mu srce ohladni, da postane gord i ohol i da gleda sa visine ljude. On i dan-danas, u 91. godini, gotovo svakog dana negde drži predavanja. Od njega sam naučio da je život tajna, da treba biti večito radoznao, večito otvoren za svako ljudsko biće. Nikada se ne zatvarati u tu samozadovoljnost, već da moramo da imamo svest da samo kroz ljubav možemo spoznati drugog i realizovati sebe kao ličnost.

Da li ima prostora za veru u 21. veku?

– Kako da ne. U suštini sve je vera. Teisti veruju da postoji Bog. Ateisti veruju da ne postoji Bog. Niko od nas ne može da kaže – znam. Ali, važan je doživljaj vere. Pod tim ne podrazumevam da neko nešto pročita u Bibliji i odluči da će on sada da veruje. Mnogo važnije od toga je taj život koji podrazumeva liturgijsku zajednicu i stalno menjanje svih svojih slabosti. Kada se tako živi, onda taj doživljaj vere potpuno apstrahuje tu veru, ona prestaje da bude važna. Ono što je bitno je tvoj život i doživljaj istog koji je neponovljiv i koji ti pruža to radosno osećanje. Ukoliko ateista ima radosno osećanje života, on treba da ostane ateista. Mislim da je svako od nas stvoren da bude radostan, a da onda našim greškama to prestanemo da budemo. I kao posledica toga se javljaju razni simptomi, depresije, bolesti. Ali, važno je istaći, ne kao Božja kazna. Pitao sam jednog sveštenika, oca Vladu Vukašinovića, da li Bog kažnjava čoveka. On mi je rekao da to nije tačno. Prema njegovim rečima, Bog je nama samo dao određeni recept po kome bi mi trebalo da živimo. To bi bilo kao kada bi vam rekao da ne idete ovom ulicom jer je klizavo, a vi se okliznete i padnete. Da li biste vi mene krivili što ste pali? Tako i Bog, on je dao određen način života kako da živimo da bismo bili radosni i blagosloveni. Ukoliko to ne radimo, mi ne izazivamo Božji gnev, već vršimo jednu vrstu samopovređivanja. Baš u tom vremenu, kada je sve zagađeno, bitno je da postoji tako nešto svetlo i uzvišeno kao što je vera. To je kao kada bi iz zadimljene prostorije otišli na Kopaonik ili Zlatibor i nadisali se svežeg vazduha. I baš u tom blatu i metežu, od medijskog do neoliberalnog koncepta gde se traži da u drugom gledamo samo korist i interes, mislim da ćemo intenzivnije osetiti radost ukoliko krenemo da posmatramo to ljudsko biće kao našu nasušnu potrebu bez koga ne možemo da živimo, ni nas same da realizujemo.

O sagovorniku

Aleksandar Gajšek je novinar, urednik i voditelj. Počeo je karijeru na televiziji Politika 1995. godine, da bi dve godine kasnije prešao na Studio B, gde i danas radi. Autor je i urednik emisija „Moja slika sveta“ i „Spoznaja“, a najpoznatiji je zbog serijala „Agape“, koji vodi sa gostom-domaćinom, psihijatrom Vladetom Jerotićem. Do sada je proizvedeno i emitovano preko 320 emisija serijala „Agape“ na RTV Studiju B. Globalna tema emisije je „Savremeno društvo i religija“, a podteme su smisao, vera, brak, porodica, vaspitanje, mediji, ljubav, narkomanija, samoubistvo, vera i bolest, vera i nacija, žena i muškarac, snovi, život i smrt, magija i mistika, stvaralaštvo. Aleksandar Gajšek je odlikovan Gramatom patrijarha Pavla za aktivno učešće u crkvenom životu i misionarskom radu.