Neiscrpno bogatstvo materijala

Sama reč nova u ovom slučaju ukazuje na određen raskid sa ustaljenom „tradicijom“ kao i na nekonvencionalnost umetničkog stava i pristupa u radnoj, stvaralačkoj praksi njenih predstavnika. Glavni zastupnici te skulpture bili su pored Joksimovića, Srđan Apostolović, Dušan Petrović, Dobrivoje Krgović, čiji su se zajednički vajarski počeci odvijali u likovnoj radionici Galerije Studentskog kulturnog centra od jula do oktobra 1988. Kasnije su pojedinačno ili kolektivno nekoliko godina izlagali u istoj galeriji. Duhovnu atmosferu stvaranja „nove umetničke prakse“ koja je istrajno i u kontinuitetu negovala idejno i likovno nekonvencionalno i često, kako u jezičkom tako i izražajnom smislu, vrlo radikalno istraživanje, u navedenoj radionici i galeriji nije potrebno posebno naglašavati. Svim poznavaocima istorije naše umetnosti to je manje-više poznato.

NJih pored ostalog zbližava zajednički radni postupak koji se suštinski razlikuje od dotad uobičajenog pristupa. Ne primenjuju više postupak vajanja, oblikovanja-pravljenja skulpture klasičnim, uobičajenim zanatsko tehničkim postupcima u glini ili klasičnim, akademski ustaljenim materijalima, već stvaranje komada od najrazličitijih često „banalnih i efemernih materijala“, koji se pronalaze i nabavljaju po otpadima ili magacinima – skladištima raznih industrijskih materijala.

Ovo je četrdeseta samostalna izložba Zdravka Joksimovića, nazvana „Reanimacija umetnika“. Ona u sebi okuplja izbor uglavnom starih ali i pojedinih novih radova. Radovi su izvedeni u najrazličitijim materijalima kao i njihovim brojnim kombinacijama. Što je može se reći i „zaštitni znak“ prepoznatljivosti autora. Pritom, vajar često kombinuje trajne, čak i klasične sa efemernim, banalnim materijalima iz čovekove svakodnevice.

Posle gotovo kompletnog vizuelnog uvida u celinu Joksimovićevog opusa pada mi na pamet rečenica. „On je vajar koji od ‘svega i svačega’ može da napravi skulpturu.“ Mada rečenica deluje preterano, ipak, ali u uslovnom smislu, nije daleko od istine. To sam vajar potvrđuje i na pitanje: Koristite li sve? – Odgovara: „Sve i svašta. Nekada namerno koristim i najsofisticiraniji materijal sa trešom koji pokupim pored kontejnera“… Dodajmo, da se naravno podrazumeva da Zdravko u materijalu ili predmetu u njihovom zatečenom stanju mora da sagleda potencijalno i inicijalni podsticaj buduće skulpture i to, da dodamo, bliske opštom duhu njegovih skulptura.

Z. Joksimović, naročito u novijim radovima, naglašava kombinacije efemernih, prolaznih i banalnih sa trajnim materijalima. Tako i skulpture dobijaju na životnosti i to im daje neposrednu „krv i meso“ iz životne realnosti svakodnevice koja nas okružuje. Ne zaboravimo ni na duh vremena u kome živimo. Ovo je vreme visoko razvijene i visoko produktivne industrije novih, veštačkih industrijskih materijala. Drugim rečima već dugo živimo u svetu prave ekspanzije najrazličitijih „novih“ kao i već poznatih materijala. To se odavno odrazilo i u umetnosti. Ja sam prvi već 1984. (može se proveriti taj podatak) uočio tu ekspanziju i statistički popisao i prebrojao sve neklasične efemerne materijale u potrebljene u našoj vajarskoj izlagačkoj praksi samo na desetak velikih grupnih godišnjih manifestacija. Spisak je stvarno iznenađujuće dugačak. Jer sam tada popisao osamdesetak materijala!

Eto, pored ostalih, drugih razloga i iz tog opšteg duha vremena materijalne ekspanzije verovatno su proistekla neka srodna i tipična obeležja nove beogradske skulpture. Zato sad navedimo samo neke materijale i predmete od čijih delova Joksimović pravi skulpture: značka, levak, ogledalo, japanke, kada, slavina, sunđerasti dušek, ukrasne petokrake, kutija od stiropora, veštački cvet, bilbord, poster, točak trotineta, stolica, kalem prediva, jastuk, stalak za sušenje veša, štipaljke, filter za ulje, slamčice za ispijanje tečnosti, zastava, ordenje, testera, disk, plastične posude, paunovo perje itd. Pošto bi se umorili od nabrajanja, ali i zbog ograničenog prostora da zaključimo da je sve to samo delić njegovo materijalnog i predmetnog repertoara.

U sadržajnim porukama Z. Joksimovića važna izražajna sredstva su ironija, humor i cinizam. Važnija su od nekih drugih svojstava prenaglašenih od tumača njegove skulpture. Narativnost i asocijativnost tih poruka su značajni. Zato su i nazivi njegovih dela značajni, u uskoj su smisaonoj vezi sa značenjem rada. Zbog navedenih izražajnih jezičkih sredstava u njegovoj umetnosti ima i specifične vrste poezije, možda bliske blago satiričnoj. Uopšte njegovi tehnički postupci u pravljenju objekata i skulptura: prostorno kolažiranje i instalacija kao i korišćenje kombinovanih tehnika, ali naročito kolažiranje, bliski su stvaralačkim postupcima poezije. Redimejd on retko koristi u čistom stanju već uglavnom kao segment strukture dela. NJegov humor retko je crn a ironija ne prelazi ili možda retko u sarkazam.

Delo „Made in Yugoslavija“ podseća na ptičije gnezdo sačinjeno od paunovog perja. U njegovom jezgru je natpis po kome je i nazvano. Ovo delo ima obeležje nežnosti i krhkosti. Dovoljno je rečito da ga ne treba objašnjavati. Primer je simbolike oblika kao i upotrebljenog materijala. Eto srodnosti sa poezijom.

A rad „Made in Serbija“ je jedan od retkih redimejda. Mali točak koji su nevešto i grubo zakrpila verovatno deca. Našao ga je autor na otpadu, „pročitao“ u njemu zatečeno imanentno značenje; izdvojio ga iz postojećeg konteksta i eksponirao – izložio ga kao umetničko delo koje tako, u novom kontekstu dobija i novo značenje. Rad predstavlja definicijski primer čistog redimejda. I u tom smislu gotovo je izuzetak u Joksimovićevom opusu.

U novijim radovima Joksimović često „povezuje“ modelovanu, odlivenu ljudsku figuru sa banalnim, efemernim predmetima. Tipičan primer je naglašeno ironičan rad „Gde se ovde predaje cveće“. Muški stojeći akt stoji na okruglom posteru fotografske panorame gomile paradajza. Crvena i potencijalno očas klizava, „krvava“ podloga mu je pod nogama. Iz njega zrači neka specifična nelagodnost, teskobnost, nesigurnost a u obe šake drži pupoljke ruža i pita „Gde se ovde predaje cveće“. Cinizam i ironija su u graničnoj relaciji.

Na kraju važno pitanje zašto je izložba nazvana „Reanimacija umetnika“? Evo šta kaže umetnik: „To je jedna crnohumorna šala na sopstveni račun, zato što sa svakom izložbom moram da se reanimiram. Izložba znači ulazak u nove dugove, posle svake morate da se psihički stabilizujete… da smislite kako da povratite entuzijazam i ljubav prema ovom poslu. To traje već tri decenije… Čudim se samom sebi kako nisam već prestao da radim, sve je suviše zamorno… i zaista se pitate čemu sve to“.

Konstatujemo da je prošlo već četrdesetak i više godina od čuvenog teksta Lazara Trifunovića o preteškom položaju srpske skulpture u odnosu na svet. A ništa se otada nije promenilo. Sada je još i mnogo gore. Vajari su potpuno prepušteni sebi! I to na nepostojećem tržištu na kome uopšte ne postoji ni najminimalnija kupovna moć. Znači u stvari su bez tržišta! Ali i u društvu čija vlast se uopšte ne interesuje za probleme kulture i umetnosti!