Novinarstvo kao korektiv moći ili kao njen poslušnik: O Netflixovom dokumentarnom filmu „Cover-Up“ Laure Poitras i Marka Obenhausa

Film je posvećen Seymoru Hershu, jednom od ključnih istraživačkih novinara modernog doba, dobitniku Pulicerove nagrade, koji je tokom više od pola veka radio ono što danas zvuči gotovo subverzivno: postavljao pitanja moćnima i objavljivao odgovore koji nisu smeli da se čuju.

Od masakra u My Lai-ju u Vijetnamu, preko Abu Graiba u Iraku, do razotkrivanja mračnih operacija američke vojske i obaveštajnih struktura – Hersh je uvek išao tamo gde su institucije želele tišinu.

Dokumentarni zapis započinje gotovo alegorijski — pričom o eksperimentu sa nervnim gasom, sprovedenim na jednoj farmi u Utah-u, u kojem uginjava oko šest hiljada ovaca.

Poitras i Obenhaus ovu epizodu ne koriste kao šok, već kao ključ za čitanje svega što sledi.

Ako su države spremne da bez odgovornosti eksperimentišu, da prikrivaju posledice i brišu tragove, onda je pitanje samo dokle seže granica između tajne operacije i javne laži.

„Cover-Up“ od samog početka govori o sistemima koji računaju na našu ravnodušnost i inertnost.

U središtu filma nalazi se Hershovo istraživanje masakra u My Lai-ju, događaja koji je razorio mit o „čistom ratu“.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka filma nije arhivski snimak, već rečenica majke jednog od odgovornih oficira, koju je izgovorila u razgovoru sa Hershom: „Dala sam im dobro dete, a vratili su mi ubicu”!

U toj rečenici sažeta je sva istina o ratu — ne samo o ubijenima, već o sistemu koji proizvodi nasilje i zatim ga briše iz sećanja.

„Cover-Up“ se ne zaustavlja na Vijetnamu.

Film se bavi i Hershovim razotkrivanjem zločina u zatvoru Abu Ghraib, gde je američka vojska u Iraku sistematski mučila zatvorenike.

Hersh je među prvima pokazao da se ne radi o izolovanim incidentima, već o strukturi moći koja dopušta i prikriva zlostavljanje.

Film dotiče i njegove rane istrage američke uloge u Čileu, u periodu vojnog puča i svrgavanja Salvadora Aljendea, čime jasno pokazuje dug kontinuitet intervencija, manipulacije i destabilizacije u ime „viših interesa“.

Laura Poitras i Mark Obenhaus ne prave klasičan biografski film. „Cover-Up“ nije hronologija uspeha, niti mitologizacija jednog čoveka.

Hersh nije heroj u holivudskom smislu.

Nema tu samodopadljivosti, niti patetike.

Naprotiv – to je suzdržan, gotovo asketski portret novinara koji nikada nije bio bezbedan, popularan niti poželjan, ali je bio uporan.

Njegova snaga leži u gotovo detinjoj radoznalosti i u tvrdoglavom odbijanju da prihvati „zvaničnu verziju“.

I ta upornost je njegova najveća vrlina.

Film jasno pokazuje da cena takvog stava nije mala: izolacija, diskreditacija, napadi, marginalizacija.

Sistem ne voli znatiželjne i hrabre…

Zabeležen je i trenutak kada Hersh shvata da njegova kasnija istraživanja — posebno ona koja se tiču savremenih ratova i korporativne korupcije — više ne nalaze prostor u velikim medijima.

Njegov prelazak na Substack, gde danas objavljuje tekstove bez uredničkih filtera, u filmu funkcioniše kao tiha, ali snažna dijagnoza stanja savremenog novinarstva.

Režija Laure Poitras i Marka Obenhausa je precizna i suzdržana.

Budući da su i sami godinama mete nadzora i pritisaka, oni savršeno dobro razumeju svog protagonistu.

Nema patetike, nema naracije koja objašnjava gledaocu šta da misli.

Arhivski materijali, dokumenta i Hershov glas nose film.

Brutalnost ne dolazi iz tona, već iz činjenica koje se gomilaju i ostaju.

Najpotresniji i najuznemirujući sloj „Cover-Up“-a jeste jasno uočen kontinuitet: Vijetnam, Čile, Irak, Gaza i dr. — menjaju se decenije i mape, ali obrasci ostaju isti.

Dehumanizacija, laž, nekažnjivost.

Film nas suočava s neprijatnom istinom da problem današnjeg sveta nije manjak informacija, već manjak volje da se one povežu, razumeju i javno brane.

„Cover-Up“ ne nudi utehu.

On postavlja ogledalo.

Pokazuje kako izgleda svet u kojem istina postoji, ali se potiskuje; u kojem su ljudi spremni da znaju, ali ne i da slušaju.

I u kojem su novinari poput Seymoura Hersha postali izuzetak, a ne pravilo.

Gledajući ovaj film, nemoguće je ne postaviti sebi pitanje: šta bismo danas znali o svetu u kojem živimo da nije bilo takvih ljudi — i ko će sutra preuzeti tu ulogu?

Da li će novinarstvo imati snage da bude korektiv moći, ili će biti njen slepi poslušnik i prenosnik?

Jer zločini se ne ponavljaju zato što nema istine, već zato što se istina gura u tišinu.

U ćutnju.

U muk.

„Cover-Up“ nas suočava s tom tišinom i ostavlja nam odgovornost da odlučimo hoćemo li u njoj učestvovati — ili joj se, dok još možemo, suprotstaviti.

P.S. Film se trenutno prikazuje na programu Netflixa.