Nije još vreme

Peli su se na Urban. Najpre onom senovitom stazom među procvetalim drvećem, naravno, bilo je proleće, prošli su pored nekog seoskog imanja i već su bili na grebenu, a trenutak potom već visoko gore.

U daljini su se prostirali brežuljci, poznati pogled na Slovenske gorice, brežuljci su bili mestimično prekriveni lakom izmaglicom, tanki, beličasti pramenovi su se pružali sve do podnožja brda po kojem su hodali.

Zvonici crkava tamo dole, na oblim leđima predela probijali su izmaglicu, na drugoj strani je ležala tamnozelena masa Pohorja. Kao neka teška, tamna životinja, prekrivena gustom zelenom dlakom, ležala je nepomično na boku, kada bi je gurnuo, pomislio je, možda bi se pomerila, možda bi zarežala.

Pokazao je rukom: tamo je Pohorje.

Sonja se nasmejala. Kao da ona ne zna da je tamo Pohorje. A ko ne zna da je ta planina Pohorje?

– Bio sam već tamo – rekao je. – Krio sam se u nekom jarku. Trebalo je da odem do vododelnice, ali nije bilo nikakve vododelnice, bilo je ušće, dva potoka su se spajala. Sa vrha su pucali.

– Tamo gore sam se skijala zimi – rekla je Sonja.

– Skijala, skijala – rekao je pomalo prekorno. – Skijanje nije rat. – Znao je da mora još nešto reći, ali nije mogao odmah da se seti. Onda se dosetio: – Nije borba za slobodu.

– Bolje mi daj ruku – rekla je.

Uhvatio ju je za ruku. Potom su već ležali pod jednom od onih procvetalih jabuka koje svakog proleća zabele padine oko grada.

Gledali su u oblake, nebeske putnike koje je vetar gonio po dolini i nekuda, tamo, ka mađarskoj ravnici. Uvek duva, pomislio je, kroz dolinu nad Dravom uvek duva, vazduh je tako svež, uvek je svež, lepo se diše, oblaci beže nebom ka ravnici, proleće je, leže negde na Urbanu, vreme nikuda ne teče, to traje i traje i samo neka traje, pomislio je, opet nije mogao nečega da se seti, nekog stiha: grlice glas, grlice glas.

S proleća grlice glas. Video je lice profesora Šmitka, njegovog imena se seća, kao i njegovog lica.

Profesor stoji kraj prozora, sunce mu prolazi kroz retku kosu, naočari mu stoje na nosu, u ruci drži knjigu, mrzovoljno se smeška i kaže grlica glas, grlica glas.

Devojke u odeljenju ga začarano gledaju i odjednom začuje njegov glas, naravno, naravno, sad mu stihovi prolaze kroz glavu: Beše kasni mrak – prvi maj – večernji maj – ljubavi čas. Na ljubav je zvao grlica glas tamo, u mirisnih borov gaj.

– Setio sam se – povikao je – setio sam se.

– Čega si se setio?

– Zvao grlica glas – rekao je.

Segao joj je pod bluzu i spustio dlan na glatki trbuh. Oštri, šiljati zvonici tamo dole, u daljini, prodirali su kroz belu opnu izmaglice, ne, rekla je, nije još vreme, nije još vreme? Upitao je, grlica glas, o, pomislio je, pa to se čak i rimuje, nije još čas, grlica glas, bolje gledaj oblake, rekla je, pa gledam ih, oblake, izmaglice, zvonike, tvoju kosu, usne, sve gledam.

U jednom od tih zvonika se pomakla i zanjihala metalna masa, sasvim izbliza je video klatno koje se približava rubu zvona, sada će udariti, pomislio je, zvono se naglo zaljuljalo, metalno klatno je tresnulo o unutrašnju stranu velikog zvona, ali zvuk nije bio metalni, tupo je udarilo, bio je to šupalj, tup udarac, i takođe i sa one strane, sa Pohorja, iz trbuha velike tamnozelene životinje, začuo je takav tup zvuk, nekakvo nabijanje, neko je udarao po vratima.

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman Kao i ljubav nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs