INTERVJU Nina Bunjevac: Strip je porastao i bavi se malo ozbiljnijim temama

U svetu ilustracije i devete umetnosti njeno ime je i te kako poznato i prepoznato, ali Nina Bunjevac je konačno imala prilike da se ponovo približi srpskoj publici novim izložbama.

Njeni radovi bili su izloženi u Nišu i Novom Sadu, a potom je usledila sjajna izložba u Kuli u Cetinjskoj i nastup na prvom Čuknutom festu na Čukarici.

U međuvremenu je stiglo i novo izdanje njenog od kritičara višestruko hvaljenog grafičkog romana „Otadžbina“ i novo delo „Tarot“, a već radi na novom materijalu inspirisanom Starom planinom, bogumilima i staroslovenskom mitologijom.

Nina Bunjevac rekla nam je nešto više o svemu tome, ali i o stanju u kulturi u Srbiji u odnosu na neke druge zemlje.

Vratili ste se u Srbiju nakon dugo vremena i odmah je usledila turbulentna godina koja se još uvek ne smiruje. Kako to sve izgleda iz Vaše perspektive?

– U Kanadi sam živela 33 godine, zemlji u kojoj sam rođena, i svih tih godina sam čeznula za gradovima u kojim sam odrasla, Zemunom i Nišom. Tako da sam taj povratak dugo čekala, i zbog tog razloga u sebi osećam samo zahvalnost, ljubav prema Srbiji i praktikujem radikalnu pozitivu. Želim da gajim nadu u potencijal ove zemlje. A potencijala ima, u ljudima, u resursima, u lepoti prirode. Srbija je dovoljno mala da može postati primer ostatku sveta. Mislim da još nije kasno. Potrebno je malo malje cinizma i malo više angažovanja, malo manje divljih deponija i malo više konstruktivnog dijaloga.

Da li je Vama ovde lakše ili teže da dođete do inspiracije za stvaranje u odnosu na Kanadu? Pomenuli ste da radite na delu inspirisanom doseljavanjem bogumila u okolini Stare planine i staroslovenskim bogovima.

– Teme u mojim prvim grafičkim romanima pokrivaju moju porodicu i lični život. Ono što mi je u vreme rada na tim stripovima bilo potrebno je samoća i introspekcija. Okolina je veoma malo uticala na inspiraciju. Od moje knjige Tarota i priručnika pa nadalje, mene više zanimaju teme koje se tiču dubinske psihologije, kolektivnog nesvesnog, arheologije i simbolizma. Sviđa mi se ideja da, od neolitske Crvenokose boginje do pirotskih ćilima, postoji direktna ženska linija koja je prenosila mudrost kroz ručne radove, kroz simbole, i koja je starija od svih na ovom području.

Takođe mi se dopada ideja da su se bogumili doseljavali na Staru planinu, tamo negde blizu pirotskih ćilima i da svet iskonskog hrišćanstva – bez deoba, bez idola, bez kulta ličnosti – spaja planinu sa kultom prirode. Leta 2024. sam provela tri nedelje na Staroj planini. Crteži koji su bili izloženi na prvom spratu galerije Kula su većim brojem nastale u to vreme.

Više puta po izlasku Vaših dela dešavalo se da nenamerno uhvatite kulturni i opšti zeitgeist, kao da ste predvideli atmosferu ili dešavanja. Da li Vam je i koliko bitno da ova dela budu aktuelna za više ljudi i na duži period vremena?

– Da, kad je Otadžbina objavljena, terorizam je već bio u zeitgeistu. Neposredno do promocije francuske edicije, u Parizu se desio napad na redakciju časopisa Šarli Ebdo. Nekoliko godina kasnije, kad je objavljena Bezimena, koja se bavi temom seksualnog nasilja, Mee too pokret se rađa. Moja poslednja grafička novela se bavi temom nasilja nad decom… „Alhemijsko putovanje kroz Veliku arkanu Tarota“, koja je objavljena prošlog meseca sa Studentskim Kulturnim Centom Novi Sad, je moje najnovije delo, i sastoji se od Tarot špila velike arkane i priručnika. Karte nisu namenjene za gatanje, već da podstiču introspekciju, rad na sebi i proces samospoznaje. Držim fige da se to pojavi u duhu vremena.

Kakva strip scena Vas je dočekala po povratku? Ipak su usledile izložbe u Nišu, Novom Sadu, pa u Beogradu u Kuli u Cetinjskoj i na Čuknutom festivalu na Čukarici.

– Ova poslednja godina je bila svakako berićetna u tom pogledu. Što se scene tiče, upoznala sam tu gomilu divnih i talentovanih ljudi. U mejnstrimu vidim više žena, a u andergraundu, koji bitiše po nekom anarhijskom tipu i u kome je uvek bilo žena, vidim porast genija. Novo Doba festival nesvrstanog stripa je organizator moje izložbe u galeriji Kula. Iako ove godine raspolažu sa vrlo malo sredstava, uspeli su da montiraju izložbu vrhunskog kvaliteta, time što su sve moje radove sa Stare planine sitom preveli u divne grafike, a dva moja crteža animirali i projektovali na zid galerije.

Izdavač druge edicije „Otadžbine“ u Srbiji, koja je objavljena pre godinu dana, je Udruženje Mika Miš. Direktor izdavačke kuće, Boris Bušić, inače je narodni heroj. Prišao je da pomogne starijem čoveku tokom pljačke pošte na Novom Beogradu, pa ga je jedan od pljačkaša upucao u obraz. Dobio je Obrenovićev orden za hrabrost. Tako da mislim da se moj doživljaj celokupne scene može ilustrovati sa ta dva primera. Hrabrost, timski rad i kreativnost.

Čini mi se da mnogo više ljudi čita strip u Srbiji nego ranije, a definitivno smo svedoci brojnih zanimljivih izdanja. Kako Vam to deluje u odnosu na trenutak odlaska iz Srbije, početkom 90-ih?

– Osamdesetih smo mnogo više čitali stripove, prosto što smo imali više izbora na kioscima, i magazine koji su redovno upošljavali strip crtače. Scena je bila vibrantna. Raspadom Jugoslavije se ujedno raspada i strip izdavaštvo, kreirajući vakuum. Ovaj vakuum ispunjava andergraund, sa ljudima kao što su Aleksandar Zograf, Wostok, Radovan Popović. Tako da, kad se pojavljuje grafička novela kao pojam, kao neko sklapanje autorskog stripa i književnosti, andergraund autori se u to prirodno utapaju. Stripovi su sad dostupni i u knjižarama, što prirodno podiže broj čitalaca. A i sam strip je nekako porastao, pa se bavi malo ozbiljnijim temama.

U Srbiji je kultura zapostavljena od države i mnogo toga radi se „od štapa i kanapa“ i zahvaljujući skoro pa fanatičnim entuzijastima. Da li vidite neku nadu da će se to promeniti i imate li neku ideju za nadležne institucije?

– Ja sam dubokog verovanja u nezavisnu kulturu koja predstavlja duh vremena i koja spaja, a ne razdvaja. Sasvim je moguće preživeti timskim radom i kreativnim pristupom. Testo najbolje naraste u mraku. Svakako, umetnicima je potrebno da od nečeg žive dok to testo raste. Veliki deo izdataka ide na životni i radni prostor. Niš, grad u kom sad živim, prepun je praznih i napuštenih nekretnina. Zašto ne ustupiti te prostore umetnicima? I ti prostori mogu postati svojina umetnika sa dokazom da dugi niz godina oni tu žive i stvaraju.

U Kanadi svaka stambena zgrada po zakonu mora imati barem jedan stan koji će se izdavati ljudima koji primaju socijalnu pomoć. U Francuskoj je deo tih stanova namenjen umetnicima. U Torontu su najrazvijeniji delovi grada prvobitno bili naseljeni kreativcima, pa su tu kasnije stigle investicije. Veliki problem postaje nakon džentrifikacije, kada taj deo grada postane preskup za umetnike, i gubi toplinu. U Srbiji se investitorima mogu ponuditi svakojake olakšice ako u zgradama koje grade izdvoje jedan takav prostor.

Ako pogledamo primer italijanske renesanse, iza mnogobrojnih umetnika stoje bankari i bogataši koji su jednostavno finansirali umetnike u koje su verovali. Porodice Mediči se ne sećamo po njihovom bogatstvu, već po kulturnim dobrima koje se oni podržavali.

Da li imate kontakt sa mlađim kolegama, autorima stripa u Srbiji, da li nekada traže savete od Vas i ima li nekog koga biste posebno izdvojili i preporučili?

– Mladi strip crtači me retko pitaju za savet, a kad se to desi, to je više pitanje šta mislim o njihovim radovima. Tu se ustručavam da kažem bilo šta, jer to donosi veliku odgovornost. Da bi neko izveo uspešnu kritiku, važno je pratiti proces razvoja autora ili umetnika čiji su radovi kritikovani. A po istoj liniji ne mogu da izdvojim neko konkretno ime, pošto ima puno sjajnih novih kreatora, pa bih preporučila vašim čitaocima da malo prošvrljaju po knjižarama i prodavnicama stripa.

Šta gledate, slušate i čitate ovih dana?

– Nemam TV, i uveče pred spavanje odgledam film ili neku seriju na laptopu. Šta gledam zavisi od raspoloženja. Ima tu i „Tesne kože“, „Solarisa“, „El Topa“, britanskih TV drama iz sedamdesetih i osamdesetih. Skoro sam odgledala dve sezone „Senki na Balkanu“, i to u dva dana. Odlična serija. Od muzike takođe slušam raznoliko, malo ozbiljne muzike, malo jugoslovenskih hitova, malo stare narodne. Volim Šabana Bajramovića, Azru. Što se čitanja tiče, prolazim kroz fazu Čehova i Bulgakova. Od novijih dela sam upravo pročitala zbirku kratkih priča pod nazivom „Užasne priče o ljubavi“, izdavačke kuće Veseli četvrtak. Toplo preporučujem.