Nove vizije tradicionalnih odnosa

Ovim povodom juče je u Ministarstvu kulture, koje je podržalo film, upriličena konfrencija za novinare na kojoj se predstavio ključni, srpski deo ekipe – reditelj i dvoje glavnih glumaca Nebojša Milovanović i Jelena Trkulja. Film je od početka privlačio pažnju zbog nesvakidašnje i prvi put uspostavljene koprodukcije između Srbije i Albanije. Pored Paskaljevića scenario je pisao i Genc Permeti, a u filmu igraju albanski glumci Jozef Široka, Mirela Naska, Bijar Lako, Jilka Mujo. Od ovdašnjih glumaca tu su i Lazar Ristovski, Petar Božović i Danica Ristovski. Direktor fotografije je Milan Spasić, a montažeri Petar Putniković i Kristina Pozenel. Tri priče: o srpskom paru koji pokušava da se odseli u Austriju, albanskom koji želi da stigne do Italije, i treća koja se dešava na granici na kojoj se vidi kako Evropa nije spremna da otvori svoja vrata, kritikuju najviše tu mnogoželjenu zapadnu Evropu, istakao je Paskaljević. Silom se ne može sprečiti imigracija, podvukao je on, već samo obezbeđivanjem boljih, jednakih uslova za život u onim zemljama koje još ne pripadaju toj Evropi.

Paskaljević se dotakao i srpskih i albanskih odnosa tradicionalno viđenih samo kroz sukob pre svega zbog pitanja Kosova. Međutim, u toku svog boravka u Albaniji pre tri godine, gde su prikazana tri njegova filma, Paskaljević je, otišavši sa svim predrasudama nekoga iz Srbije, taj svoj stav promenio. Tiranu je doživeo kao moderan grad u ekspanziji, a tamošnji ljudi, koji često znaju srpski i italijanski zbog jedine dve televizije koje su se u Albaniji mogle videti za vreme 40 godina Envera Hodže, dočekali su ga bez animoziteta, štaviše, upoznati s mnogim ovdašnjim pevačima i glumcima, kao i sa njegovim filmovima zahvaljujući piratskim video kasetama. Tada se došlo i na ideju o zajedničkom filmu.

Nebojša Milovanović izneo je svoje iskustvo rada u filmovima Gorana Paskaljevića u kojima, kako je istakao, glumci nose emociju. Govoreći o svom liku on je pomenuo identifikaciju s tim umetnikom violončelistom, koga odlikuju plemenitost i junaštvo a čiji je mač – violončelo i čija je umetnost – muzika koja ne poznaje barijere, zaustavljena pred jednom granicom. Mlada debitantkinja Jelena Trkulja, za koju se Paskaljević, kako je rekao, opredelio odmah nakon što ju je video, potvrdila je Paskaljevićevu praksu da daje šansu debitantima kao što je to svojevremeno bilo sa Svetlanom Bojković i Irfanom Mensurem. Ona je istakla da se, kao pripadnik generacije koja nije izlazila iz zemlje, zahvaljujući Paskaljeviću i njegovom filmu, oseća kao deo sveta između ostalog i zato jer se film našao na brojnim festivalima.

Na premijeru u Beograd stižu i glumci iz Albanije, ako ih u tome ne spreči magla. Tri dana kasnije ekipa filma odlazi odavde na premijeru u Tiranu, čime će biti otvoren tamošnji filmski festival, koji se održava peti put.

Nekomercijalni plakat privukao pažnju

Upitan da prokomentariše nesvakidašnji retro plakat za film, Paskaljević je rekao da je želeo da snimi nešto što bi se moglo nazvati novim neorealizmom – sa dugim kadrovima i spontanom igrom glumaca jer je poetika neorealizma ona koje je uticala na njega. Takav nekomercijalni plakat privukao je pažnju na Venecijanskom festivalu među 20 drugih, jer se razlikovao. Film danas pre je u rukama računovođa nego umetnika, prokomentarisao je tim povodom Paskaljević, kome su proricali neuspeh takvog plakata, kao i filma koji on reklamira. Nasuprot tome, on tvrdi da ono što je drugačije od uniformnaog dobija na vrednosti a time postaje i komercijalno. Pomenuti plakat koristiće se u distribuciju svuda u svetu osim u Francuskoj gde se na njemu nalazi slika pasoša sa pečatom, što je takođe, smatra Paskaljević, originalno rešenje.