Očaravajuća lepota slike

Ima izložbi koje, mimo lepih slika, u jednakoj meri tematizuju i istorijske i istorijsko-umetničke aspekte od kojih i široka publika ima koristi. Takva je ova izložba koja otkriva ne samo biografsku, već i društvenu pozadinu odnosno Zeitgeist, profil duha epohe. Za razliku od Botičelija, Filipino Lipi (1457-1504), sin jednako slavnog renesansnog slikara Fra Filipa Lipija, bio je vedre prirode sa izraženom sklonošću ka kapricioznostima. Botičeli je bio učenik u Lipijevom ateljeu, a Filipino, deminutiv od Filipo, u Botičelijevom. Filipino je bio, kao što je to tvrdio američki istoričar umetnosti Bernard Berenson, „Sandrov prijatelj“ a inače plod ljubavne avanture između karmelitskog monaha i nastojatelja ženskog manastira fra Filipa sa monahinjom Lukrecijom Buti, ćerkom uglednog firentinskog trgovca svilom. Filipo je teško odoljevao ženskim čarima, te se priča da je i sa Lukrecijinom mlađom sestrom Spinelom imao ljubavne afere, pa se definitivno ne zna – o tome postoje različite verzije – čiji je Filipino sin, Lukrecijin ili Spinelin. Kozimo de Mediči ga je spasao od ekskomunikacije. Nakon smrti Fra Filipa, Botičeli je uzeo mladog Filipina pod svoje pedagoško starateljstvo. Filipino je najpre imitirao slikarstvo Botičelija. Da bi se u tu tezu uverilo, dovoljno je videti slavne freske u Brancacci-Kapelle u Firenci, koje su 1482. jednim delom živopisali Masolino i Masaccio, a drugim Filipino. Sličnost sa Botičelijevim slikarstvom je evidentna. Kada je Abi Varburg video ovu kapelu, lapidarno je zabeležio – „Nedostižna veličina“. Takve sličnosti i razlike u stilu uporedno su predstavljene na primeru živopisanja „Poklonjenje mudraca“. No putevi će im se uskoro razići. Botičeli će pasti pod moralizirajući uticaj Savanarolinih apokaliptičkih propovedi, a Lipi krenuti drugim putem ka Rimu. To se pak firentinskoj vlasteli nije dopalo, te ga je bankar Filipo Stroci pismom upozorio da se odmah vrati u Firencu, kako bi okončao sa živopisanjem kapele familije Stroci u Santa Maria Novella. U Rimu mu je kardinal Oliviero Carafa naložio da freskopiše crkvu Santa Maria sopra Minerva. Novi duh motiva ovaploćene antike i sklonost ka grotesci karakterišu taj Filipijev ciklus.

Lica na Filipinovim slikama otkrivaju visoku meru harmonije na kojima se naslućuje nijansa melanholije. Karakteristične su njegove jake isijavajuće boje. Crvena i narandžasta boja na odeći svetitelja Rohusa, Hijeronima ili Sebastijana predstavljaju vatromet hromatike. Kao otmeni kontrast deluju sedefasto bele haljine Helene, čije lice podseća na Botičelijev tip Venere. Zlo za njega nije tamno, već nedokučivo. Da bi se zlo osvetlilo potreban je titanski poduhvat koji je sui generis poduhvat. Nepojamna dubina mističnog je bila opsesivna tema koja se izražava u Filipijevim slikama. Tako je njegova slika „Bogorodica se pojavljuje Sv. Bernardu“ primer takvog mistično-fantastičnog irealnog sveta u kome ne važe fizički zakoni. Kamenje i drveće primaju antropomorfni obraz da bi se natprirodno zbilo u prirodi. U Filipinovom univerzumu spasenje i propast postoje paralelno. Demoni se pojavljuju ali ne da bi posmatrača prenerazili jezom i strahom, već pre izazvali čuđenje. Rafinmanom i suptilnom hromatikom on nadmašuje svog učitelja Botičelija. Ovaj ga u jednom pismu aristokratkinji Isabella d’Este preporučuje uz najviše epitete.

Filipino Lipi nije dugo živeo. U njegovoj zaostavštini je nađeno mnogo slika i knjiga, jedna lauta i pet frula. Grandiozna izložba kojom se delo Filipino Lipija dokumentarno kontekstualizuje i koja svedoči o visokom slikarskom umeću i veličini koja mu u istoriji umetnosti sa pravom pripada, rame uz rame sa gorostasima italijanske renesanse.