OFF-NIN: Nedaleko, a predaleko

Baš kao u „Zimskom ljetovanju“ Vladana Desnice, junakinja romana u stihovima „Rihtanje rebra“ Tatjane Bijelić odmakla se tek malo od svog doma i obrela u nepoznatom, zastrašujućem svetu.

Ova zapažena pesnikinja iz Banjaluke nije dospela u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Za roman u stihovima, to bi možda u kontekstu ovogodišnje produkcije bio težak put – ali put kom se pesnici, nakon uspeha Milene Marković, opravdano nadaju.

Ko je još ove godine ostao van šireg izbora, – u off-u, u limbu, u kombiju oguljenog natpisa koji vozi u Nedođiju?

Hajde da vidimo kuda sve možemo stići u putešestviju po klupama za nenagrađene.

Iznenađenje je, veće ili manje, ispadanje iz borbe za nagradu Radmile Petrović i Aleksandra Tanurdžića, Nevene Milojević i Fride Šarar, Nadežde Purić, Saše Karalića, Ivana Tokina, Milana Belegišanina i Noela Putnika.

Nisu dospele do liste koja sabira 39 romana ni Vesna Stanišić ni Jasenka Lalović.

Prosto zbrajanje ukazuje da su autorke zadobile mnogo manje poverenja od žirija nego autori, i da se čitalački ukusi i tiraži sa ovom i budućim odlukama žirija u ponečemu neće preklopiti.

Autorki je u širem izboru tek sedam.

Iz šireg izbora izostali roman u stihu Tatjane Bijelić jeste generacijska epopeja o ženama koje od majki nasleđuju brige i obavezu da budu slepo poslušne.

Kada se u njihove živote umeša rat, „rihtanje rebra“ podseća da je nasilje uvek moćno sredstvo komuniciranja: ono što je u miru zlostavljanje, u ratu je nasilje, praćeno pretnjama i opomenama.

Ženama i devojkama prete silovanja i prebijanja, a predstavnici patrijarhata ne samo da odbijaju da ih zaštite, već ih i ubeđuju kako će za njih biti bolje da im nepoznato zlo nanese neko poznat.

„Grobno mesto Silvestera Solomuna” Bojane Dobran je zreo debitantski roman sa elementima porodične istorije i regionalne politike, potrage i misterije.

Ema (u svom sarajevskom životu zvala se Emina; u vojvođanskom životu radi u fabrici keksa i čita roman Džulijana Barnsa o Šostakoviču) čitaoce vodi u svet snova i proricanja koji su efektna maska za neumitnost istorije, i efikasan mehanizam suočavanja sa njom.

Kote romana su i Kisač i Holandija, i Sarajevo i Smolensk, a pominje se Noć ubijenih pesnika.

Dvanaestog avgusta 1952. u moskovskom zatvoru Lubjanka streljano je trinaest Jevreja, lažno optuženih za špijunažu i izdaju: petorica su bili književnici.

Sve počinje i okončava se biografijom jednog zagonetnog mrtvaca, Silvestera Solomuna, koji je živeo daleko, a ipak pripadao Eminom prostoru.

Donekle se njegova iskustva, istorijska i lična, poklapaju sa sudbinom Šetača iz romana Milana Belegišanina „Violončelo u parku”, čovekom koji je postao „hodajuća rana”.

Ivan Tokin sa romanom „Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni” nije imao sreće kod žirija koliko je imao kod čitalaca, iako njegova junakinja živi prestup i traumu u sferi svoje mašte koliko i na poligonu ukrštenih interesa.

Nije jedini koji je pokušao da zaroni u tajanstva žena koje pucaju i čitaju.

Biće zanimljivo proučavaocima recentne srpske književnosti da ovaj roman uporede sa „Rukom u vatri” Staše Bajac iz 2023.

„Začarana krv jednoroga” Tanje Milenković, „Vrtovi, pilule i zavese” Fride Šarar i „Jednom je dovoljno” Nevene Milojević bave se iskustvom sazrevanja koje junakinjama donosi borbu sa terorom okoline i sa psihoterapijom, sa neveselim ljubavima i poremećajima u ishrani.

Svedočanstva junakinja biće važna ženskom auditorijumu, i ne samo njemu.

Toliko se pisalo o bolestima i tugama da je moralo doći vreme u kom će se progovoriti o terapijama i paralelnim svetovima.

Nisu daleko ni to vreme, ni te teme: mesto im je tu kraj nas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.