Privilegovani da – zahvaljujući Centru za muziku Kolarčeve zadužbine – na otprilike svakih pet godina budemo obasjani pijanističkim i misaonim obiljem umetnosti Kemala Gekića, njegovim pažljivim postupanjem sa klavirskim raritetnim dragocenostima, te najposle njegovom nepokolebljivom osetljivošću za sva ona najfinija istraživanja u domenu zvuka koji kada jednom nastane, nikako ne može da bude izgubljen, iščezao, zaturen u njegovoj darovitoj svesti, ponovo smo se dakle našli pred ovim orkanskim gosparom interpretacije.
Njegovo nastanjivanje Amerike u 21. veku nimalo ga dakle nije omelo da ostane svoj i bori se za one tančine virtuoziteta koje najzad prelaze u sve spiritualnije pojavne vidove, kako vreme prolazi. Reč je o ekspedicijama visokog ukusa, pa u tom smislu treba razmatrati i njegov aktuelni dolazak u Beograd sa i te kako probranim delima Franca Lista.
Listova „U Sikstinskoj kapeli“ za početak, delo inspirisano jednako Alegrijem i Mocartom, svoje opominjuće uvodno zvukovlje namah preobrati u sakralnu umilnost, da se tornada ruku odmah zatim natkrile nad klavijaturu kao uhiljadostručivši je. Prefinjen je ovo komad, pred kojim dakako ostajete tronuti, ali i isprovocirani ovom duhovnom tenzijom kojom se List poigrava na čulan, gotovo pa senzualan način. Njegove „Reminiscencije na Verdijevu Aidu“ odvode vas zato u samo predvorje impresionističke egzotike, udovoljavajući mnoštvu ravnopravnih klavirskih glasova sa svrhom dosezanja savršenstva naklona učinjenog originalnom delu. U nastavku će „Velika Fantazija po motivima Pačinijeve Niobe“ podići buku i bes jedne razdragane Listove niske metamorfoza, dekonstruišući klavir do sastavnih delića maestralnog svršetka. I onda još „Marš Černomora“ na Glinkinu temu gde klavir upravo postaje ansambl neshvatljivih perkusija, zavodljivih poput onih Uliksovih sirena, pevajućih, uznosećih, ni nalik svakidašnjici klavirskog zvuka.
Drugi deo koncerta započinje pak monumentalnom i dostojanstvenom razradom Šubertove „Ave Maria“ koju List postavlja poput nebeskog svoda pod kojim se uzburkava i vri samo čovečanstvo. A dve „Mađarske Rapsodije“ (X i XI) odmah zatim predstavljaju svojevrsni koncertni vrhunac sa onom jarkom osebujnošću kojoj Gekić dodaje divljačnost, raspomamljujući ovako delikatesno predivo da počne uistinu da poskakuje i razmotava svoje fosforescirajuće vlasi do pradavnina akrobatike ritmova u kakvoj drevnoj mađarskoj pusti. I najzad, List se na fascinantan način pozabavio i Vagnerovim delom (Izoldina ljubavna smrt i Tanhojzer Uvertira). Šta reći, Kemal Gekić nam je ovde preneo filozofiju zvuka koji buja iz dosad neupoznatih izvora duha, lepotu gorostasno izrastajućeg izraza, katkada samo naslućenog, a katkada preobraćenog u grmljavinu elemenata koja ključa u vrtlogu erosa, plešući reljefom, premeštajući korita reka jednom pustolovnom telekinezom, zabadajući se svojim svevidećim sečivima do samog dijamantskog bila muzike, oreći se ukratko predelom dokle seže, pljušteći željno iščekivanim potopom sa nebesa. Ah, pozdravili smo ga dabome na nogama nakon ko zna koliko biseva!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
