Paradoks „Hipokrat“

Možda je teza po kojoj „pozorište potkazuje život“ (D. Kovačević) zaista veoma blizu istine; međutim, u slučaju Hipokrata sa Kosa, teatar je više nego običan denuncijator: štaviše, ima ovde elemenata osnovane sumnje – da se na trenutak poslužimo pravničkim vokabularom – i za dela teške klevete. Naime, ne postoji nijedan razlog zašto bi Hipokratu trebalo pripisati bilo šta što bi ličilo na licemerje; potpuno posvećen svom poslu lekara, učenik „asklepijske“ škole lečenja – po principu terapije zasnovane na odmoru, dijeti, svežem vazduhu i bistroj vodi – uspeo je da prepozna neke „večne“ simptome i da ustanovi sindrome čije deskripcije važe i dan-danas. Uticaj ovog posvećenika u medicinu ogleda se i u opšteprihvaćenoj terminologiji: još uvek se koriste izrazi poput „Hipokratovi prsti“ – za specifičan izgled bolesnih prstiju i nokata, koji ukazuje na ozbiljno sistemsko oboljenje, a „Hipokratov osmeh“, poznatiji i kao „risus sardonicus“, i dalje podrazumeva trajan spazam facijalnih mišića, podignute obrve i lice razvučeno u bolan osmeh. Međutim, za našu temu – pored famoznog „osmeha“ – jednako je važan i sindrom poznatiji kao „facies Hippocratica“ ili „Hipokratovo lice“: ovaj patognomičan znak upale trbušne maramice – koji je vodio pravo u sepsu i smrt – podrazumevao je izduženo lice, bledo čelo orošeno hladnim znojem i ušiljen nos.

Pa, u čemu je onda ogrešenje pozorišta o Hipokrata? Antički teatar – s obzirom na svoje gabarite – podrazumeva masku koja će biti i znak karaktera: pošto se predstava gleda i iz dalekih poslednjih redova amfiteatra, tu jednostavno nema „prostora“ za upotrebu mimike. Verovatno da tadašnja publika – imajući u vidu višesatnost predstava – i očekuje unapred definisanu podelu na „good guys & bad guys“: pravilo koje će – između ostalog – biti široko korišćeno u svakom vesternu. Hugo Klajn kaže da je „svoju funkciju trajnog karakterisanja lika maska vršila već u starom grčkom pozorištu, gde je ona bila kruta, nepokretna obrazina“. Poznato je da su svi akteri u antičkom pozorištu nosili maske koje su ujedno i osobine lika koji tumače, i tu nema ničeg spornog; sporan je trenutak kada je maska sa izduženim licem i šiljatim nosem – upotpunjena podignutim obrvama i „bolnim“ osmehom – trajno ustanovljena kao simbol licemernog karaktera.

Ne postoje dokazi da je Hipokrat ikada učinio delo koje bi se moglo podvesti pod „licemerje“; veliki broj tačno i detaljno opisanih anamneza, dijagnoza i terapija, samo ide u prilog ovoj tvrdnji; činjenica da su Hipokratovi spisi još dugo korišćeni kao „udžbenici“ za lekare dolazećih generacija – sve do srednjeg veka – dokazuje značaj beležaka lekara sa Kosa. Ali, ne postoji ni objašnjenje zašto je takva maska – slična „licu“ koje je Hipokrat opisao ispod svog legendarnog platana – uzeta za simbol najgnusnije osobine ljudskog roda. Pozorište starog veka svojom veličinom potpuno opravdava postojanje krutih maski; međutim, nikako nema opravdanja za odluku da Hipokrat na bilo koji način bude povezan sa hipokrizijom. Koliko god se trudio da razumem antičke pokušaje simplifikacije izazvane velikom popularnošću pozorišta – i „daske koje život znače“ su nekada bile estrada, verovali ili ne – zanima me trenutak odluke: momenat kada je neki starovekovni dramatičar rešio da se malo poigra istorijom, medicinom, logikom i, naravno, istinom; tren u kome neko nije razumeo da „facies Hippocratica“ jeste lako vidljiv znak vrlo teškog zdravstvenog stanja sa lošom prognozom. Jedino „opravdanje“ – ali samo donekle – moglo bi biti eventualno „uverenje“ da je licemerje bolest toliko teška da se može meriti i sa letalnim ishodom individualne etike: definicija kojoj nemam šta da zamerim, naprotiv; međutim, u tom slučaju bila bi potrebna i mnogo oštrija distinkcija između ličnog imena i ne baš pohvalne osobine koja se za njega vezuje.

Sigurno je da pozorišno „ogrešenje“ o Hipokrata nije jedini greh u istoriji teatra… Bojim se samo da je jedan od većih.