Pesnikinja Nina Živančević: Ne može se cvetom protiv pištolja

Svaka reforma, promena, nošena je na leđima umetnosti ili je, pak, nosila umetnost na prsima, kao orden, ukras, simbol plemenitosti duha, uzvišenog mišljenja i osećanja, smatra ona.

Žestoki je kritičar virtuelnog, digitalnog društva o čemu svedoči i njena knjiga eseja „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“.

U poseti domovini, na pitanje kako joj Srbija izgleda danas, odgovara:

– Izgleda mi mnogo drugačije od vremena kada sam ovde živela. Govorimo o šesdesetim, sedamdesetim godima. Staljinistički pristup stvarima se izmenuo očigledno, pošto se ljudi sada već bune, njihov glas se čuje. To je dosta važno. Jer, ja sam iz Srbije otišla početkom osamdesetih, baš posle procesa Gojku Đogu.

Gojku Đogu se 1981. sudilo zbog zbirke poezije, koja je od režima ocenjena kao „neprijateljska propaganda“. Vi se tada odlučujete za Ameriku. Sticajem okolnosti upoznajete Alena Ginsberga i sa njime, može se reći, otpočinje Vaša karijera. Kakva je bila art scena osamdesetih u Americi?

– Bila je veoma živahna. Ja sam tu definitivno učestvovala. Prvo, kao asistent Alena Ginsberga na Naropa univerzitetu, gde su bile i En Voldman, Peti Smit i druge avangardne zvezde koje su kombinovale muziku i poeziju. U to vreme ja sam pisala poeziju nešto drukčiju od Alenove. U jednom trenutku, pesnik Lari Fejgen me je posavetovao da odem u Njujork. Tamo sam počela da se bavim performansom i učestvujem u mnogim događajima sa muzičarima, poput Draška Nikodijevića Draka, Grega Koena i drugih. Mnogo godina kasnije sam dugo godina sarađivala sa Goranom Pojatićem Pojatom. Uvek sam sarađivala sa muzičarima.

Da li je to osobenost vaše poetike?

– Moglo bi se tako reći. Nedavno je u Parizu gostovala En Voldman sa filmom o njenom životu, koji se zove Outrider (Izopćenik). I ja sam pokušavala isto, nisam krenula dalje od Dilanove i Alenove ideje da se muzika spoji sa poezijom. Alen Ginsberg je tvrdio da se poezija neprirodno razdvojila od muzike u 10. veku. Mi smo je ponovo spajali.

Sa kim ste još sarađivali?

– Sarađivala sam sa Living teatrom i Džudit Malinaj. U to vreme bio je aktivan Teatar pokreta (Physical Theatre) sa Ričardom Šeknerom, kao i Teatar slika (Teather of images) sa Bobom Vilsonom i Piterom Brukom. To je bio teatar „zaleđenih pokreta“. Nedavno sam gledala poslednju predstavu „Tišina“ Boba Vilsona, koju je on režirao iz bolničkog kreveta. Sat vremena tišine u teatru. Nakon toga, izlazi Džek Lang i govori: „Bio je to čovek koji me je mnogo voleo.“ Oćuti jedan minut na sceni, i zatim odlazi. Vilson je, ustvari, tom predstavom, režirao svoju smrt.

S početka devedesetih selite se za Francusku. Šta Vam je to iskustvo donelo, a šta oduzelo?

– U to vreme me je Čarls Simić neprestano zvao i pitao šta se to dešava u Jugoslaviji. Nisam znala šta da mu odgovorim. Bila sam uznemirena i nisam više mogla da sedim u državi koja vodi rat protiv moje. Dobila sam poziv iz Francuske od slikara Dušana Gerzića Gere i slikarke Vesne Bajalske. Otišla sam tamo i ostala. Francuska mi je dala manastirsku dubinu i širinu. Dugo godina sam predavala na Sorboni. Ipak, u svojoj knjizi „Vizantijske priče“ ja kažem u jednom trenutku da bih uvek rađe bila ona napukla, rasparčana grčka vaza, nego neka sjajna, uglačana rimska kopija.

Kako gledate na poziciju Francuske u odnosu na globalnu krizu izazvanu ratovima, porastom desnice, ekonomskom nestabilnošču?

– Oni stalno kritikuju Marin le Pen, međutim, Makronovi stavovi se ne razlikuju mnogo od njenih. Kad je došao na vlast 2017. godine, prvo što je hteo da uradi je da studentima uvede ogromno plaćanje školarine. Studenti su počeli da protestuju, kao i ovde, ali nisu šetali nego su se zabarikadirali na Sorboni. Mi smo im kao profesori tri nedelje donosili hranu, ćebad… Niko o tome nije znao jer su mediji bili cenzurisani. I danas su mediji cenzurisani. Policija je tukla studente. Čak je i Libération pisao kako su samo dva studenta povređena, a bilo ih preko pedeset pretučenih. Onda, pokret Žutih prsluka je preko noći ućutkan, a to su bili najveći antikorupcijski protesti u Francuskoj.

Koji je bio odgovor Francuske na proteste?

– Kada je univerzitet Paris 1 organizovao proteste protiv Makrona, on je nas sve profesore izgrdio i rekao da smo mi „profesionalci nereda“ (professionnels du désordre). A, koga on podržava? Pa profesionalce reda. A, ko su profesionalci reda? Pa policija, a mi profesori smo profesionalci nereda, ustanaka i slično.

Šta mislite o studentskim protestima u Srbiji danas?

– Living teatar je pričao o jednoj mirnoj revoluciji. To je bilo vreme šesdesetih, kada su se ljudi grlili, puštali kosu, vodili ljubav na ulici… Međutim, ne može se cvetom protiv pištolja. Plašim se da su svi „vlastodršci“ međusobno povezani, da se međusobno podržavaju. Oni znaju da ko god se pobunio mogu da računaju na podršku svojih prijatelja. Ja se samo nadam da će naš narod to da izdrži. Mi smo borbeni narod.

Jednom ste napisali da je stvaralac naglasnija savest čovečanstva. Da li avangardni umetnici smetaju društvu?

– Svaki čovek sve vidi, ali se ne izražava. A umetnika nije strah i nastoji da kaže. Ali, u svakom ćacilendu postoje osobe koje žele komfor, francuski sir… Avangardna borba je permanentna borba za istinu, da se ne laže, jer svako hoće, poslodavac, vlastodržac, da vas potkupi. Ja ne vidim danas veliku razliku između Srbije, Francuske, Mađarske… Mislim da je nekada postojao san da se države osamostale, da se krene u pravi napredak, da se oslobodimo te komercalizacije čoveka. Primo Levi je napisao knjigu “Je li ovo čovek?” baš o tom problemu. Za nju sam ja priložila svoje fotografije beskućnika, koje sam sretala po ulicama. Takvih lica ima mnogo u Francuskoj.

U pripremi su Vaše dve nove knjige.

– Spremne su. Jedna je o avangardnom pozorištu. Zove se “Istorija avangardnog pozorišta” – to će biti knjiga namenjena studentima dramskih umetnosti, ali će biti dostupna i široj javnosti. Druga knjiga je izbor tekstova mojih najboljih godina sa Njujork artsom, za koji sam pisala oko petnaest godina. Za tu knjigu još ne znamo kada će biti objavljena. Nije lako biti avangardan.

Za kraj… jednom ste izjavili da “sadašnji trenutak sadrži sve prethodne u sebi”. Sumirajući to, možemo li reći da je poezija večna?

– Ono što nije poezija nije da je proza, kao što je rekao Hajdeger. Tako bih i ja rekla, ako umetnik sadrži sve prethodne trenutke u sebi, da ne izmišlja ništa novo, to ne znači da on ne ide dalje. Poezija će ostati apsolutno večna zato što je to potreba čoveka da bude nežan. Dok ljudi postoje kao takvi biće ljubavi, povezivanja, komentara, bez toga nema onda čovečansta, osim ako veštačka inteligencija to ne pojede…