Peticija srbskog filologa

„Jednačenje suglasnika po zvučnosti je bezpotrebno uvedeno u gramatiku srbskog jezika. Kod ovog pravila ima veoma mnogo odstupanja kada se isto ne primenjuje. Tvrdnja da se jednačenje suglasnika po zvučnosti u govoru odvija uvek, nije istinita. Ne kaže se srpski, već srbski; ne kaže se zbogom, već sbogom! Šta znači reč beskonačan, a šta bezkonačan? Beskonačan je kraj besa, a bezkonačan je, kako i sama reč kaže – bez završetka! Jezik je živ i možemo ga menjati. Ako je neko pravilo iz nekog razloga loše, treba ga ukinuti. Problem je jasan i nema potrebe za opširnijim obrazlaganjem. Pravilo jednačenja suglasnika po zvučnosti je veoma loše za srbski jezik i treba ga što pre ukinuti! Ako se slažete sa mnom, potpišite peticiju.“

Kad bismo ‘ukinuli’ jednačenje suglasnika po zvučnosti, imali bismo dosta muke da u tome budemo dosledni. I sam autor peticije propustio je nejednačenje na par mesta, jer bi, prema tome što on zahteva, trebalo „obširnijim obrazlaganjem”, „podpišite peticiju”. Pisali bismo tako i svezka, sladka, tešak, a u raščešljati bi moralo prvo da se razjednači po mestu (ras-češljati), pa onda po zvučnosti (raz-češljati). U stvari, morali bismo dobro da naučimo gde se jednačenje sve javlja da bismo mogli svuda da ga razjednačimo.

Čuveni Aleksandar Belić, jedan od najcenjenijih filologa 20. veka, insistirao je na jednačenju suglasnika i tamo gde danas imamo odstupanje od tog načela. U svom pravopisu iz 1950. pisao je otstupiti, otseći, pretsedavati, otšetati, voćstvo itd. jednako kao potpukovnik, potpisati, potčiniti se, bekstvo, srpski, svadba. Odstupanje je, po Belićevom pravopisu, bilo moguće samo pred nastavcima -ski i -stvo kad dođu iza d – gradski, beogradski, gospodstvo. Belić je izostavljao i slovo j u rečima šumadiski, teraziski, teoriski, srbiski… budući da jedino takvo pisanje u potpunosti odgovara izgovoru. Međutim, uprkos tome što ova pravila sam izgovor potkrepljuje, ona nisu uvažena u jezičkom standardu, već se u tim slučajevima, u spojevima ds i dš, zadržao tradicionalan način pisanja.

U tom smislu neka pravopisna rešenja jesu rezultat dogovora, ali većina proizlazi iz same prirode jezika. Jednačenje suglasnika po zvučnosti je prirodan zakon i odlika srpskog jezika. Kad neko tvrdi da se ne kaže srpski nego srbski, onda možemo da se zapitamo da li dobro čujemo. Da li smo, dalje, sigurni u pravo značenje reči beskonačan? Zbog čega je jednačenje po zvučnosti „loše po srbski jezik” te ga treba ukinuti? Autor peticije bi morao zapravo dosta toga da objasni, umesto što jednostavno tvrdi da je problem „jasan i nema potrebe za opširnijim obrazlaganjem”. Valjda nije jedini razlog što se u pridevu srpski gubi ono b, pa ne može dobro da vidi ime mile mu nacije!?