Pisanjem preuzimam ulogu boga

Osim što će se baviti pitanjima tokova savremene španske književnosti, ova autorka će istovremeno predstaviti i svoj roman „Oči uragana“, koji se u izdanju Mono i Manjana pojavio pred ovogodišnji Sajam knjiga. U razgovoru za Danas Berta Manzanares otkriva da savremenu špansku prozu karakteriše preplitanje romantike, avanture i istorije, za šta je, čini se, i njen roman dobar primer.

– Dogodila su se dva trenutka koja su presudno uticala na ogroman uspeh romana u Španiji. S jedne strane, izdavačke kuće su veoma moćne i imaju dosta ekonomskih resursa za objavljivanje knjiga, s druge strane ti romani se dobro prodaju i čitalačka publika ih dobro prihvata. Ono što je u ovom trenutku karakteristično za špansku književnu scenu je objavljivanje širokog spektra različitih podvrsta romana kao što su metaroman, autobiografski, detektivski, psihološki, afterpop romani, istorijski trileri… – kaže Berta Sera Manzanares.

Kojoj od tih podvrsta bi pripao vaš roman „Oči uragana“?

– Najiskrenije, ne znam. Mogao bi biti istorijski, jer sam pišući izučavala i sledila neke činjenice iz prošlosti, s obzirom na to da se trudim da moji romani budu realni. Priča je, međutim, izmišljena, iako sam dala sve od sebe da se likovi uklope u mesto i vreme o kojem pišem. Zbog toga su moji romani, pa i „Oči uragana“, nešto između istorije i fikcije, i možda se mogu svrstati u jednu od podvrsta istorijskog romana.

U romanu pripovedanje vodite vrlo živo i dinamično i česte su promene pripovedne pozicije. Na nekim mestima postoje naznake dokumentarnosti, ali i iluzija na sveznajućeg pripovedača. Zašto ste koristili baš takvu kombinaciju pripovedne tehnike?

– Dok pišem, volim na sebe da preuzmem ulogu boga. Volim da kontrolišem sve. Savremeni roman se ne ocenjuje najbolje ukoliko je pisan u trećem licu, a pisanje u prvom licu sa samo jednim pripovedačem čini mi se dosadnim i ograničavajućim. Zato sam u roman „Oči uragana“ uključila više pripovedača, koji omogućavaju pripovedanje o velikom broju tema. Pripovedanje sa više pripovadača, ujedno, oslobađa pisca, jer ne mora on da bude taj koji će komentarisati svoje junake i suditi im. Pored toga, dopala mi se ideja da u roman uključim i jednog sveznajućeg pripovedača, koji će ipak, na neki način, kontrolisati sve.

Svaki od junaka u vašem romanu ima bar jednu jaku želju koju teži da ispuni. Da li je za vas pisanje, već samo po sebi, ostvarenje neke skrivene želje?

– Ne želim da postignem neki cilj pisanjem, jer me ono, samo po sebi, čini srećnom i upotpunjuje moj život, istovremeno mi omogućavajući da mentalno budem negde drugde – ako pišem o dešavanjima na Kubi, ja sam na Kubi sa svojim junacima i proživljavam isto što i oni. Međutim, ima trenutaka kada ne mogu da pišem, obično u nekim emotivno teškim životnim situacijama. Pisanje nije moja primarna profesija, i kada naiđu takvi trenuci važniji su mi porodica i posao profesora. Pišem samo kada sam srećna, a činjenica da se moje knjige prevode i čitaju u različitim delovima sveta daje mi dovoljno povoda za to.

Nema ženske i muške književnosti

– Žene pisci u Španiji danas imaju zaista značajnu ulogu, ravnopravne su sa muškarcima i vrlo su aktivne na literarnoj sceni. Ne delim mišljenje nekih ljudi da se književnost može podeliti na „mušku“ i „žensku“. Postoje samo dobra i loša književnost.