Ples za svadbe i sahrane

Matijaž Farič u plesnoj predstavi „Kuća cveća“ jasno je stavio do znanja da se ne radi ni o kakvim političkim reminiscencijama iz prošlosti (mada svaka sahrana podseća na cveće, uobičajenu muziku, groblje i ožalošćene), već je u tekstualnom predlošku za dramaturgiju sadržaja podvukao da se radi o „privatnim iskustvima, emocionalnom odnosu prema prošlim vremenima“, a pre svega, o životnom krugu koji se zatvara za pojedinca, a mi, često, tek tada, postajemo svesni da mu nismo poklonili dovoljno pažnje i da je sada sve uzaludno. Ipak, Farič je ukazao da je sahranu uzeo samo kao simbol kraja, posle kojeg se više ništa ne da promeniti, ali da se, sa malom dozom humora isključivo kajanje može ublažiti. Ovakav dramaturški koncept zaslužuje pažnju svih autora predstave u kojoj je značajnu ulogu imala i autorska muzika benda „Bejrut“, čiju obradu su izvodili članovi džez orkestra „Big bend“ Dragoslav Stanisavljević, Novak Mijović, Marko Đorđević i Siniša Jović.

Zasnovana na prepoznatljivim zvucima muzike koja prati sahrane, jednoličnih ponekad do zamornosti, Farič je postavio za četiri igračice i tri igrača fizički veoma zahtevan ples, sa atraktivnim a već viđenim okretima koji se završavaju sunovratnim bacanjem na tle, podrškama za koje je potrebna izuzetna veština, hitrost i potpuno telesno predavanje izvođača. Sve to se može sa odobravanjem prihvatiti, ali je koreograf, ipak insistirao na mnogim ponavljanjima, koja, u ovoj prilici, nisu bila neophodna, jer ekspresija njegovih plesnih atraktivnih akrobacija ne zahteva „ utvrđivanje“ u očima gledalaca.

„Igrale se delije“ Branka Potočana, dobile su naslov, izvesno, po poznatoj pesmi, koja se u mnogim trenucima veselja kod nas koristi. To, svakako, kao muzička osnova ne bi bilo dovoljno ako se radi o svadbarskoj svečanosti. Stoga je bend „Bejrut“ sačinio i druge prihvatljive aranžmane nekada a i sada popularnih pesama i društvenih igara na čije zvuke je Potočan prikazao svoje plesno razmišljanje o svadbi kao društvenom događaju, koji ima, sem onoga uobičajeno široko osmehnutog prizora veće ili manje uzajamne ljubavi mladenaca i svatova i onu skrivenu bojazan o gubljenu identiteta pojedinca, strah da želje i snovi, ljubav i bol, insistiranje na vizuelnim prednostima u savremenom društvu – što sve odvodi izvesnoj upornoj borbi jedinke da sačuva svoje postojano dostojanstvo.

Potočanova postavka je, kao i Faričeva, izraz telesne, fizičke nadmoćnosti nad emocijama i uzajamnim skladnim zajedništvom. Ali, bez obzira, na izvesna nemotivisana ponavljanja, ona koristi sve planove pozorišne scene, uskovitlava izvođače i priziva gledaočevu maštu i kroz pokret mu sugeriše da sve u plesu ne mora biti lepo, (pa možda stoga i sladunjavo), već istinito u virtuoznom igračkom smislu. Nekoliko veoma inventivno postavljenih scena, kao što je igra sa štapovima troje igrača, koja je svojom gradacijom postizala pravo usmerenje, ili samo na trenutak lirski ples devojaka, bili su još snažniji kontrast gotovo akrobatskom sunovraćivanju sa gornjeg dela pozornice.

Na kraju, a nikako na poslednjem mestu, treba pohvaliti svih sedam izvođača, koji su i u skupnim, duetnim i solo deonicama pokazali odlučnost i spremnost da zadovolje sve teške fizičke zadatke koje su im oba koreografa iz Slovenije postavljala. Bez namere da ikog od njih izdvajamo, svi zaslužuju priznanja za ples u kojem su učestvovali svakim svojim damarom. Stoga Miona Petrović, Milica Pisić, Nevena Jovanović, Ana Ignjatović-Zagorac, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković, Luka Lukić uz kostimografkinju Dejanu Vučićević i dizajnera svetla Tomaža Štruca i već pomenuta muzika benda „Bejrut“ u izvođenju „Big benda“, koji će ovu dvojnu plesnu predstavu, nadajmo se, i dalje sa istim nadahnućem izvoditi.