Ponornice svemira

Ni glaska da naruši ovu potpuno doklesanu teritoriju smenjivanja velike kontemplativne tišine sa carevanjem zvukovlja, ljeskanja hipnotičkim bojama koje prikivaju vašu celokupnu pažnju za sebe, spektrova iziskivanja dugo neupotrebljavanih zakutaka sluha, izvanrednog ćutanja i nadrealnog govorenja – sve ovo zajedno učinilo je „Sonanzin“ nastup dakle elitnim večernjim događajem koji je, makar trenutno, promenio navike života čula svojim slušaocima.

Započevši osetljivom ekspedicijom u srce zvuka delom „Morsko groblje II“ Đura Živkovića, „Sonanza“ nas iz ove raskošne pustolovine smenjivanja gotovo pa brutalnog izraza sa skupocenim titrajima interstelarnog spokojstva, odvodi nizom autorskih prikazanja kroz intrigantne ponornice svemira mogućeg rada sa tonovima, postupanja s instrumentima i njihovim pojedinim delovima, svojevrsnim upravljanjem akustikom čak, onom decentnom seobom svog imaginarnog podijuma za nastup diljem gledališta. U njihovom programu tako „Melanholija“ za violinu i violu (Salvatore Šarino) ima posebno mesto u geografiji otkrića novih meditativnih predela, a „Iza senki“ Viktorije Borisove-Ulas, sa svojim fantastično prikazanim umećem perkusioniste pre svih, pleni pak pažnju metamorfozom divljačnih slika jake duševne prenapregnutosti, inspirisanih novelom Zelde Ficdžerald.

No, uz uzbudljivu premijeru dela „Arioso e Aria Cabaletto“ za devet izvođača Ahmeta Jirira, te toplo pozdravljen „Akacija“ klavirski trio (Andrea L. Tarodi), pravi vrhunac pripada ipak ultimativnom „Preludijumu“ za klarinet Vasilija Mokranjca, delu živom, opojnom, duboke vere ugradljivosti današnjice (jučerašnjice?) u budućnost, iskreno egzaltiranom i bez i traga kicošenja u svojoj perfektnoj srezanosti na meru. Plus jedna zanosna Ljubica Marić („Torzo“ klavirski trio) i upečatljivi finalni Henrik Strindberg sa „Trakom vremena“ za devet izvođača. Sjajno!