„Ovom nagradom želimo da odamo počast jednom od najznačajnijih savremenih filmskih autora, koji nije samo pozorišni i operski reditelj, nego i vizuelni umetnik, pisac i profesor filma. Zovu ga majstorom vizuelnih i jezičkih pripovedanja i mi se slažemo s tim“, ovim rečima je direktor Sarajevo film festivala Mirsad Purivatra opisao reditelja Atoma Egojana, ovogodišnjeg dobitnika priznanja Počasno Srce Sarajeva, koje se dodeljuje za izvanredan doprinos filmskoj umetnosti. U čast čuvenog kanadskog autora jermenskog porekla do kraja Festivala biće prikazana njegova tri najpoznatija ostvarenja („Egzotika“, „Ararat“ i „Slatka budućnost“) u okviru programa Posvećeno.
U kom trenutku ste shvatili da želite da se bavite filmom?
– Napisao sam dramu tokom studija koju je dramska sekcija odbila. Naljutio sam se i odlučio da probam da se učlanim u filmski klub. Ništa nisam znao o filmu, ali u trenutku kada sam prvi put držao kameru u rukama, postao sam uzbuđen. Shvatio sam da kamera može biti lik ravnopravan onom koji se nalazi na papiru. To mi je promenilo život. Možda zato što sam bio vrlo naivan i zato što sam mislio da otkrivam nešto novo, bez obzira na to što su reditelji decenijama snimali. Ali taj osećaj uzbuđenja me je pokrenuo.
Ali iako su vas tada odbili nastavili ste da se bavite i pisanjem i pozorištem. A vaš opus čini i rad u vizuelnim umetnostima. Da li za vas postoji razlika u umetničkim oblastima?
– Svoje filmove konstruišem tako da očekujem od publike da koristi maštu kao kada ode u pozorište. Očekujem da gledalac bude svestan svoje odgovornosti kao nekog ko gleda kako se ispred njega stvara magija. Ona je vrlo retka, ali je, kad postoji, moćna. Ta stvarnost ljudskog ponašanja koje se odigrava u pozorištu je nešto što želim da postignem i na filmu.
Izjavili ste da kada ste počinjali da se bavite filmom 1980-ih, da tada nije bilo popularno baviti se autorskim filmom. Šta se dogodilo u međuvremenu?
– Sve se promenilo 1989. sa filmom „Seks, laži i video trake“. Bio sam u Kanu sa trećim filmom i Stiven Soderberg je bio tamo i tada su počinjale da se menjaju stvari. Do „Petparačkih priča“ nakon pet godina promenio se ceo svet. Kada sam počinjao nije bilo toliko interesovanja za autorski film, a danas on izumire i okreće se televiziji. Sada je snimanje autorskih TV serija popularna stvar. Ali ja sam imao sreće da sam bio tu za zlatno doba, tačnije za drugo zlatno doba, jer se ono istinsko dogodilo 1970-ih.
Šta misliste o savremenom kanadskom filmu? Sve je više mladih autora iz Kanade…
– Kanadsko društvo je podeljeno na dve kulture – englesku i francusku. Imamo jako razvijenu kinematografiju u Kvebeku sa Ksavijer Dolanom, Deni Vilnev, Žan-Mark Vale… Oni snimaju neverovatne stvari. Kanadski film iz engleske sredine ima takođe mnogo mladih reditelja, ali nisam siguran da su oni toliko poznati. Nova generacija se pojavila, ali je jako teško Kanađane naterati da odu u bioskop i gledaju domaće filmove. Američka kinematografija je vrlo uticajna i mi smo odmah tu. Ne postoji ni jezička barijera. U Kvebeku ljudi vole da čuju svoj jezik. Njihov jezik je vrlo drugačiji od izvornog francuskog. Kanadski filmovi su često titlovani u Evropi.
Vaše poreklo je za vas jako važno i vrlo je vidljivo u vašim filmovima. Čak i u ostvarenjima koja se pre mogu nazvati „kanadskim“ kritičari nalaze vašu vezu sa Jermenijom. Da li vam je to važno?
– Imao sam čudno odrastanje. Rođen sam u Egiptu, ali se moja porodica preselila u Kanadu kada sam imao samo dve godine. Nisam odrastao u tradicionalnoj jermenskoj porodici. Kada sam sa 18 godina otišao u Toronto, postao sam svestan svog nasleđa i to mi je postala opsesija. Možda da sam tradicionalnije odgojen, ne bih bio toliko opsednut tom temom, ni toliko istrajan, posebno u političkim pitanjima. To je bio vrlo ranjiv trenutak za jermensku zajednicu. Morao sam da proučavam istoriju. Zato sam bio opterećen ovom temom. Zanimljivo da to nije bilo eksplicitno vidljivo do „Ararata“, ali se može videti i u ranijim filmovima, posebno u jezičkim referencama. „Ararat“ je zapravo sve promenio.
I van filmova otvoreno govorite o nacionalnim pitanjima Jermena, a pre svega o priznavanju da se 1915. godine u Otomanskom carstvu dogodio genocid. Da li mislite da se nakon obeležavanja stogodišnjice i činjenice da je papa prvi put izgovorio ovu reč promenilo nešto nabolje po tom pitanju?
– Stvari su drugačije u smislu da je veći broj ljudi svestan tog događaja, ali još uvek imamo problema sa Turskom. Vlasti i dalje izričito odbijaju to da prihvate. To je stvorilo neobičnu situaciju, jer postoji jedan progresivni deo intelektualaca unutar Turske koji žele da razgovaraju na ovu temu, ali to je na neki način zatvorena zajednica. Zanimljivo je doći u ovaj grad, baš zbog toga. Ali ako istorija nije priznata i ako reč genocid nije dozvoljena, mi ne možemo da nastavimo da živimo normalno. Priroda ljudskog ponašanja je da zaboravlja. Važno je unutar istorije shvatiti šta se zaista dogodilo, jer je naše moralno ponašanje zasnovano na prihvatanju istorijske stvarnosti. Bez takvih referenci, živimo u stanju poricanja a to utiče na našu dušu. Sto godina kasnije rekao bih da se mnogo toga dogodilo kada je u pitanju priznanje genocida u drugim državama. Ove godine to su učinile Nemačka, Austrija, Belgija i naravno papa Franja. Ali u narednih sto godina treba voditi taj razgovor u Turskoj. Ova država je trenutno vrlo nestabilna, i možda to danas nije prioritet, ali to i dalje ne znači da će ova tema zbog toga nestati.
Pomenuli ste intelektualce u Turskoj koji o tome otvoreno govore, poput Orhana Pamuka i Fatiha Akina. Da li je umetnost mesto gde može da se govori bez stega?
– Političari vide umetnost kao mesto pretnje. Ali od nas kao umetnika se očekuje da postavljamo pitanja i da govorimo o teškim i neugodnim temama. Sada je mnogo bolja situacija, ali dugo godina je postojao član 301 (po kome je za „klevetu protiv turskog nacionalnog identiteta“ godinama suđeno piscima i intelektualcima), pa je o ovoj temi bilo je zabranjeno pričati. Videli smo odličan napredak u tom polju. Ja zaista nikada nisam shvatio zašto je ta tema bilo toliko potisnuta. To je bio čin nekih drugih vlasti, to su bili poslednji dani Otomanskog carstva. Možda je baš problem u tome što je tišina predugo trajala. Razgovor je počeo tek 50 godina nakon genocida. Mislim da je prva generacija bila toliko traumatizovana događajima da nije mogla da govori o tome. Nije čak ni postojala reč za to. Zapravo Rafael Lemkin je izmislio reč genocid da bi označio masovno uništavanje Jermena.
Vi vidite vezu između genocida u Jermeniji i Holokausta. Vaš novi film „Seti se“, koji će biti premijerno prikazan na predstojećem Venecijanskom filmskom festivalu, bavi se na neki način tom temom. Koliko je važno setiti se?
– Nemci su bili turski saveznici tokom Prvog svetskog rata. Nemački oficiri su posmatrali šta se događa. Definitivno su učili od njih. Ima jasnih primera te veze. Moj novi film govori o čoveku koji je preživeo Holokaust i koji pati od demencije. On misli da je našao osobu koja je ubila njegovu porodicu u Aušvicu i odlučuje da ode da je ubije, ali stalno zaboravlja zašto. Ne želim previše da odajem. Ali da, uvek je važno setiti se.
Varvarstvo uz podršku države
– Kao ljudska bića shvatamo da je ubijanje zapravo unakažavanje sopstvenog morala, da je državno planiranje masovnih ubistava nezamislivo. Ali videli smo da se to iznova i iznova ponavlja. Shvatam da je problem kod Turaka u nacionalnoj časti i da oni ne mogu da prihvate da su sposobni za takav varvarski čin. Ali zapravo svako ljudsko biće, ako dobije podršku države, može tako nešto učiniti. Videli smo iznova i iznova kako se komšije ubijaju. To je deformacija koja postoji u duši svakog od nas. Jasno je da su nam neophodne vođe koje bi takvo ponašanje apstrahovale. Ali poricanje čini nešto potpuno suprotno. Ono daje osećaj superiornosti. Počinioci doživljavaju kao uvredu to da ih drugi ljudi vide kao čudovišta. Ali moramo da shvatimo da smo kao ljudska bića svi sposobni za monstruozna dela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
