Foto: Slavoljub RadojevićU kragujevačkoj Aleksić galeriji savremene umetnosti još uvek je aktuelna izložba „Pozornica apsurda“, koja predstavlja susret dva univerzuma – radova vajara Marka Crnobrnje i slikara Mirze Čizmića.
Marko Crnobrnja se na izložbi „Pozornica apsurda“ predstavlja drvenim skulpturama postavljenim kao scenske mikro-drame na stolovima, stolicama i improvizovanim postamentima, dok Mirza Čizmić kroz dinamične, groteskne i simbolički nabijene slike istražuje paradokse savremenog sveta.
Marko Crnobrnja
Vaše skulpture deluju kao male scenske predstave u kojima figura postaje akter. Kako razmišljate o ulozi figure danas, u savremenoj umetnosti i društvu?
– Mislim da je figura i dalje jedno od najneposrednijih sredstava da umetnik govori o čoveku. U vremenu u kojem se sve dematerijalizuje, u kojem slike i poruke nestaju u sekundi, figura — bilo da je realna, simbolična ili apstraktna — ima moć da zaustavi trenutak. Ona nije samo telo, već svedok prisustva.
Mene zanima figura ne kao dekoracija, nego kao biće u odnosu — prema prostoru, prema sebi, prema drugima. Kada pravim skulpturu, ja u stvari režiram situaciju u kojoj se taj lik nalazi: kako stoji, u šta gleda, da li ćuti ili govori. To je ta “mala predstava” koju pominjete, ali bez publike i bez teksta.
U današnjem društvu, figura ima možda još veću odgovornost nego ranije — da nas podseti na ljudsko. U vremenu brzine i površnosti, ona je spori, postojani oblik. Ne nudi rešenja, ali podseća da i dalje postojimo, da imamo težinu i senku.
Naslovi poput „Hajde da ne zovemo muriju“ i „Koalicija“ nose snažnu dozu ironije i društvene kritike. Šta je za vas najveći „apsurd“ koji pokušavate da ogolite kroz skulpturu?
– Apsurd me zanima onoliko koliko je prisutan u našem svakodnevnom životu — dakle, stalno. Ne bavim se njime da bih provocirao, nego da bih ga imenovao. Kad pogledam svet oko sebe, vidim mnogo situacija koje su istovremeno smešne i tragične, banalne i duboko istinite. To su ta mesta na kojima čovek pokazuje svoju pravu prirodu.
U radu „Hajde da ne zovemo muriju“ nije poenta u policiji, nego u dogovoru. U onom trenutku kad dvoje ljudi odluči da „to što se desilo“ ne treba da se zove pravim imenom. To je trenutak u kojem se gradi mali, privatni sistem moći — od ćutanja, straha i interesa.
A „Koalicija“ govori o istom principu, ali na nežniji način. Dete i pas, figura i životinja, dve strane koje se međusobno trpe jer moraju. U tom odnosu ima i ljubavi i koristi, i igre i discipline. I to je ono što me zanima: ta dvosmislenost odnosa.
Za mene je apsurd to što mi svi znamo da nešto ne valja, ali ipak pristajemo da živimo s tim. I što se na kraju nasmejemo — ne zato što nam je smešno, nego zato što ne znamo šta bismo drugo. Skulptura mi tu pomaže da stvari ogolim, ali ne da ih objasnim. Da ih postavim pred nas, bez rešenja, samo kao ogledalo.
Kako ste doživeli dijalog sa slikama Mirze Čizmića i da li je taj susret uticao na način na koji ste osmislili ili postavili svoje radove?
– Izlaganje sa Mirzom Čizmićem mi je bilo dragoceno jer smo, iako radimo u različitim medijima, prepoznali istu vrstu senzibiliteta. Njegove slike me podsećaju na trenutke u kojima se čovek iznenada prepozna u sopstvenoj svakodnevici — u tom apsurdu, u malim gestovima, u tišini između dvoje ljudi. U mojoj skulpturi to je figura koja stoji, ćuti, posmatra; kod njega su to prizori koji deluju kao da su uhvaćeni na pola rečenice.
Zajedno, naši radovi prave neku vrstu tihe predstave o čoveku današnjice — ne o herojima, nego o običnim situacijama u kojima se ogleda sve: humor, strah, ironija, ranjivost. Nisam svoje radove menjao zbog ovog susreta, ali mislim da ih je on produbio. Kada stoje pored njegovih slika, kao da se njihova tišina još više čuje.
Za mene je to pravi dijalog — ne da jedno delo objašnjava drugo, nego da zajedno naprave prostor u kojem se i gledaoc može prepoznati.
Mirza Čizmić
Vaše slike obiluju groteskom, paradoksima i simbolima. Kako kroz njih istražujete savremeni svet i njegove kontradikcije?
– Moje slike su zapravo refleksi koji ne prikazuju stvarnost onakvu kakva jeste, nego onakvu kakvu je osjećam – duboko iskrivljenu, nabijenu paradoksima, punu tišine i buke istovremeno. Groteska mi služi kao jezik kojim govorim o apsurdu svakodnevice, o čovjeku koji pokušava ostati autentičan u svijetu prepunom maski. Simboli koje koristim nisu tu da bi skrivali značenje, nego da bi ga otvorili. Savremeni svijet je za mene jedan teatar kontradikcija, a u groteski i pretjerivanju često se krije ono najiskrenije ljudsko lice.
Figura u vašim radovima deluje rastrzano između banalnog i mitskog. Šta vam ona znači danas – da li je to lik otpora, svedok vremena ili nešto treće?
– Možda zato što je čovjek današnjice rastrzan između banalnosti svakodnevice i vremena u kojem se nalazimo. Ja figuru tretiram kao svjedoka – svjedoka unutrašnjih stanja. Moje figure su tragovi pokušaja da se ostane čovjek u vremenu koje sve više podsjeća na parodiju. U toj napetosti između banalnog i, rekao bih, mitskog, zapravo se rađa ono što ja zovem „Živa slika“.
Kako ste doživeli susret sa Crnobrnjinim skulpturama i šta vam je taj „prostorni dijalog“ otkrio o vašem sopstvenom radu?
– Promatrajući Markove skulpture, osjetio sam kako moj rad zapravo teži sličnom dijalogu, i slika, kao skulptura, traže mjesto gdje gledalac osjeća vrijeme, paradoks, baš kao i napetost. Možda je poređenje banalno, ali Crnobrnjine skulpture mogu usporediti s prijateljima – fudbalerima s kojima igram u Helsinkiju. Dobre, krhke, kvalitetne, duhovite, ljute, opuštene, nadrealne, zvučne au isto vrijeme i tihe… A ja sam jedna od svojih slika koja ima više nego dobar dijalog s tim fudbalerima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
