Prava umetnost ne zavisi od mesta boravka

Ovogodišnji saziv Likovne kolonije „Sopoćanska viđenja“ opravdao je sva očekivanja selektora s obzirom na uslovnu temu – Umetnost nije (više) atrakcija već kreacija. O učesnicima i delima nastalim u Koloniji biće reči u tekstu za katalog kao pratećem dokumentu izložbe koja će se održati u beogradskoj Galeriji „Zvono“, iduće godine, krajem zime-početkom proleća. Ovaj tekst je posvećen organizatoru Kolonije, Džengisu Redžepagiću, koji to radi već dvadeset i tri godine, kao „poslednji mohikanac“, što znači sa entuzijazmom bez ostatka. Ali, uvek postoji jedno ali, Džengis Redžepagić je nezaobilazno ime poslednje tri decenije likovne umetnosti u Srbiji, a poseta njegovom ateljeu je jednaka doživljaju obilaska spomenika srednjovekovne umetnosti, i islamske i hrišćanske kulture.
Redžepagić je osoba nemirnog duha, intelektualac radoznao za sve, pregalac u kulturi, čovek ispred svog vremena i prostora, a na sve to i pedagog na FLU u Novom Pazaru. Naravno, pre svega slikar. Njegova fascinacija enformelom, gotovo da nikada nije prestala. Duboko svestan da enformel nije slikarski pravac u užem smislu reči, Redžepagić, u svom slikarstvu gradi i izgradio je sopstveni rukopis, a polazište, kao mladog umetnika, bilo je slikarstvo materije, kada, monohrom u svesnom razmišljanju i promišljanju slike, postiže osoben jezik kao bitno sredstvo komunikacije. Vremenom, iz slikarstva materije (radi u ciklusima) spontano prelazi u lirsku apstrakciju kao i u asocijativnu, inspirisan poezijom, da bi danas, u najnovijim slikama došao do melodične apstrakcije, jer su mu najnovije slike, gotovo, zvučne po ekspresiji. Naravno, bivalo je i sjajnih crtačkih zapisa pejzažnog sadržaja, emotivno melanholičnih, kao i figurativnih zapisa stare sandžačke arhitekture u Cmelićevom maniru, uslovno rečeno.