Predatori protiv predatora

 Pokušaj prenošenja lika Predatora iz džungle u kojoj se odvijala radnja prvog filma na ulice Los Anđelesa 1990. godine u filmu Stivena Hopkinsa prošao je prilično loše, a isti lik je dva puta recikliran u potpuno drugom serijalu, u kome je zadržao istu suštinu i dobio novu dimenziju – naravno u serijalu „Osmi putnik protiv Predatora“, u kome je ipak dominirao drugi vanzemaljski lovac. Sada, nakon gotovo četvrt veka, Robert Rodrigez, jedno od najintrigantnijih latinoimena postmodernog filma koje je Amerika uvezla devedesetih godina, preuzima priču na sebe uz obećanje da će njegovi „Predatori“, koje potpisuje „samo“ kao producent, biti zvanični nastavak originalnog, sada svima dobro znanog „mačo“ filma. Za reditelja je izabran Mađar Nimrod Antal, nama poznat po filmu „Kontrola“ nagrađenom ne tako davno na Palićkom filmskom festivalu, a multinacionalnu grupu glumaca predvodi visokokotirani oskarovac Edrijen Brodi. I rezultat je – pa sve drugo samo ne nastavak Mektirnanovog filma!

Naime, film „Predatori“ jeste smešten u džunglu kao i originalno ostvarenje i u priči se ističe muški princip kao i onda, ali tu se otprilike i okončavaju sve sličnosti između osamdesetih godina i novog milenijuma. U međuvremenu, toj istoj pop-kulturi, u kojoj je Predator kao lik i simbol već duboko ukorenjen, našlo se mesta i za fenomene koji su došli nakon njega i autori novog filma, čini se, nisu od toga ni bežali. Najpre nisu bežali od fenomena mega popularne serije „Izgubljeni“ niti od brojnih rijaliti programa koji predstavljaju gotovo nezaobilazni deo sušte sadašnjice, ali ni od novih inkarnacija nekih drugih (super)heroja koji su iznova nastali poslednjih godina, poput Betmena ili Supermena na primer. E upravo na to liče „Predatori“ – na kompilaciju svega navedenog.

Tematska matrica filma gotovo je identična seriji „Izgubljeni“. Film počinje odlično izvedenom scenom „kiše“ ljudi koji sa nebesa padaju u džunglu, koja se (vrlo brzo ćemo saznati) uopšte ne nalazi na našoj planeti. Njih osmoro su pripadnici elitnih (para)vojnih jedinica sa različitih krajeva sveta, vrhunske hladnokrvne ubice, u šta nas tek pojedini protagonisti filma i zaista ubede (obratiti pažnju na japansko-tajvanskog glumca Luisa Ozavu Čangčijena i ruskog rvača Olega Taktarova, u vrlo elegantnim izvedbama). Nijedan od njih ne zna kako je i zbog čega tu doveden i, naravno, svako od njih krije po neku tajnu, ali ono što im svima ubrzo postaje jasno jeste da su iz nekog razloga odabrani da budu deo vrlo specifičnog programa u kome su izloženi pogledima čak dve vrste nevidljivih vanzemaljaca, željnih da testiraju njihove sposobnosti preživljavanja u nepoznatom prostoru. Gradeći priču na ovakvoj premisi, autori biraju spor tempo, dajući omaž montažnom rezu akcionih filmova onog doba u kome je nastalo originalno ostvarenje, a sve u nameri da razrade hipnotičku atmosferu i stvore neophodnu napetost za film o Predatoru, što im baš, i pored sveg truda, ne polazi za rukom. Ali glavni problem filma jeste u autorskoj potrebi da čitavoj priči – od koje ipak najviše očekujemo krvi do kolena – daju na angažovanosti i autentičnosti, zbog čega su ugušili pa na momente i banalizovali akciju u njoj. Jer o polaznoj tezi njihovog ostvarenja – da ljudska čudovišta među pravim čudovištima izgledaju normalno – može se zaista kvalitetno i naširoko diskutovati, ali to onda zahteva i autorski fokus, a ne rasplinjavanje i, kako film odmiče, potpuno obesmišljavanje polazne ideje. Maske Predatora jesu bolje nego što su nekad bile, efekti su upeglaniji i sofisticiraniji, bicepsi osamdesetih zamenjeni su metod-glumom novih interpretatora, te film u celini nikako ne predstavlja nastavak originalnog filma, niti njegov rimejk, već pre svega uvod u novi serijal, u kome nam se ostavlja prostor da sami odlučimo – da li nam se takav Predator sviđa ili ne. Za sada, za jedno gledanje, novi „Predatori“ deluju sasvim potentno.