Priča o ljudskosti kroz sadomazohistički odnos

Dodao je pride – „Sarajevo je kao Marčelo!“ pa je publika još jače zapljeskala.

Na ovogodišnjem festivalu u Kanu Marčelo Fonte je dobitnik nagrade za najboljeg glumca, a mnogi smatraju da je reditelju Garoneu „ukrao šou“. Marčela porede s Robertom Beninijem i mnogim velikim komičarima, a pošto se i u filmu zove Marčelo, mnogi u njegovom društvu imaju iluziju da je sa njima glavni junak „Dogmena“. U filmu Marčelov partner je glumac Eduardo Pasce, koji se u „Dogmenu“ zove Simoncino. Marčelo je izrazito dobar i simpatičan lik, Simoncino siledžija i bivši bokser, koji teroriše sve u kraju. Marčelo, sitan i nežan, provodi dane između posla u svom skromnom salonu za pse, ljubavi prema ćerki Alidi i potčinjenog odnosa prema tiraninu Simoncinu. Nakon poslednje u nizu nepravdi koje su mu nanesene, Marčelo je odlučan da povrati vlastito dostojanstvo. Planira osvetu koja će imati neočekivan ishod.

„Dogmen“ je rađen prema istinitoj priči. Deluje kao urbani vestern s mnogo brutalnog nasilja, koje uverljivo demonstrira Simoncino, ali i topline, nežnosti, dobrote i nadasve ljudskosti koje otelovljuje Marčelo. Obojica su izvanredni glumci. Marčelo Fonte u ovom filmu sija, ali mu Eduardo Pesce svojom uverljivim tumačenjem zlog Simoncina omogućava da blista. Kad ih vidite zajedno, prirodno vam je da porazgovarate s obojicom.

* Marčelo, za film „Dogmen“ bi se moglo reći da gledaocu nudi veliki prostor da u njega učita različite reference i metafore. Sa aspekta životinja u filmu – nalazite li neku metaforu? Kako ste se u filmu slagali sa psima i da li možda imate ljubimca?

– Zapravo ja bih rekao da su životinje protagonisti ovog filma u svakom smislu te reči i da njegova perspektiva polazi od njih. Prema mom mišljenju te životinje su često mnogo bolje i iskrenije nego ljudi. Imao sam divan odnos s kucama s kojima smo radili tokom filma. Životinje su nepredvidive, ne znate nikada kako će reagovati na vas. Međutim s ovim psima sam zaista imao divan odnos. Ja oduvek imam životinje. Odmalena sam imao mace. Gledao sam kako se rađaju, otvarao sam i oči, davao mleko. Isto tako i ovcama.

* A vi, Eduardo, kako vi doživljavate ovaj film?

– Kao privilegiju da radim sa rediteljem Mateom Goroneom. Veoma cenim njegov rad, pristup koji ima prema stvarnosti i u njegovim drugim filmovima. Garone je boja na slici, a to, rekao bih, nije tako loša metafora jer se on u početku bavio slikarstvom. NJegovi filmovi su za mene slikarska platna u pokretu. U „Dogmenu“ ja sam jarko crvena boja, a Marčelo je najverovatnije plava. Za mene je „Dogmen“ univerzalna priča o ljudskosti ali u tom komplikovanom sadomazohističkom odnosu između Marčela i Simoncina. To su opasne igre između dve osobe u kojima ti drugi može otkriti deo tebe za koji nisi znao da postoji. Sadomazohistički mehanizam je veoma složena stvar i on postoji u najrazličitijim oblicima. U igri su tiranin i žrtva, i uprkos svim lošim aspektima ovog odnosa oni ostaju zajedno. Zanimljivo je da je to nešto što je stalno prisutno, od početka vremena.

* Pitanje za obojicu. Posao glumca je veoma delikatan. Šta je vama lično važnije, da vam reditelj da dobra uputstva ili da vam bude podrška, da se uzajamno razumete?

M: Mnogo mi je bitnije razumevanje. Mora postojati empatija, morate prosto da se nađete s rediteljem. To vam je kao kad vodite ljubav. Morate biti u stanju da se opustite da date zaista sve od sebe jer to je veoma osetljiva stvar. Kao i u ljubavi. Nećete biti u stanju da vodite ljubav sa svima.

E: Važni su i uputstva i razumevanje. Meni su možda bitnija uputstva.

* Eduardo, vaš lik je sadistički nastrojen ali je kao štene u društvu svoje mame i moglo bi se reći da se u njegovoj autodestrukciji potvrđuje pravilo da sadizam ne ide bez mazohizma i obratno.

– Simone je pre svega težak sadista. Ne znamo da li on uopšte oseća i da li izaziva bol kod drugih zato što mu je otac možda bio nasilnik i maltretirao ga dok je bio dete. Slažem se da je i autodestruktivan i da je sadomazohizam igra koja traje.

* Marčelo, šta vas lično povezuje sa Marčelom u filmu i da li vas je možda nervirao što toliko dugo trpi?

– To je sve kreacija. Nešto što vi stvarate i stoga ne mislim da vam može smetati na bilo koji način. Smetnje mogu dolaziti samo spolja, od ljudi koji se ne uklapaju na najbolji način, koji tokom seta koriste mobilne telefone, evo baš kao ovaj gospodin sada. To može da nervira – kada imate osobu koja je tu fizički prisutna ali nije psihološki s vama. To je smetnja.

* Eduardo, koje vam je omiljena replika i scena u filmu i zbog čega?

– Nekoliko scena u kojima uopšte ne govorim. Možda onda kad se moj lik vrati u garažu, a Marčelo mi smesti zamku, zarobi me i kroz kavez mi nutka kokain. Lik Marčela tu doživljava transformaciju i činilo mi se kao da gledam u potpuno drugu osobu, a to je veoma dobro za glumca u sceni, kad je vaš partner toliko uverljiv.

* Marčelo, pobrali ste sve simpatije i maestralno dočarali filmski lik predobrog Marčela. Plašite li se da će vam ubuduće nuditi samo uloge izrazitih pozitivaca?

– Apsolutno ne. Mislim da se čovek uvek mora iznova angažovati, učiti nove pesme a ne ponavljati one koje već zna. Jednostavno moramo prihvatiti život i moramo slediti umetnost. Ko zna šta može biti sledeća stvar.

* Marčelo, koja je vama omiljena replika?

– Amore! (smeh)

* Zašto?

– Zato što je ljubav uvek bila u zraku.