Prijatelji, ne smemo ćutati, pružimo otpor zločinima u Gazi: Poziv Mila Raua pred premijeru njegove predstave „Pismo“ u Rimu

Milo Rau boravi u Rimu, gde se večeras premijerno igra njegova predstava „Pismo“, a njegov poziv umetnicima na hitnu akciju i solidarnost objavili su danas vodeći italijanski mediji.

Kako navodi u svom „Pismu prijateljima“, poput Austrije i Nemačke, italijanska vlada ostaje jedna od poslednjih evropskih nacija koja istrajava u lojalnosti izraelskoj vladi – uprkos nalogu za hapšenje Benjamina Netanjahua koji je izdao Međunarodni krivični sud zbog počinjenih ratnih zločina, kao i izveštaju Ujedinjenih nacija od 16. septembra u kojem se Izrael optužuje za „genocid“ u Gazi. Sada stotine hiljada ljudi izlaze na ulice u sve tri zemlje i vrše pritisak na svoje vlade.

„Da li vam je poznat taj osećaj? Pozvani ste negde, kupili ste poklon, ali ste napisali i jedno malo pismo. Poetsko pismo, ljudsko pismo. Ali na putu do tamo, shvatite da nešto nije u redu. Da nešto više ne funkcioniše, da deluje pogrešno.
Tako se ja danas osećam, dok stotine hiljada ljudi izlazi na ulice Italije da zaustavi genocid u Gazi. Danas, dok se spremam da premijerno izvedem svoju novu predstavu u Italiji: „Pismo“, zapisao je Milo Rau.

„Pismo“ govori o odnosima između dece i njihovih roditelja, između glumaca i njihove publike. Govori o Čehovu, Jovanki Orleanki i nekoliko drugih velikih evropskih ličnosti. Govori o ljubavi i žalosti…

„A iznad svega, govori o našoj kolektivnoj potrebi za zajedništvom i lepotom. Ali znate šta? Danas, ovde, predstava mi deluje pogrešno, na neki čudan način. U trenutku kada bombe svakodnevno padaju na Gazu i kada je flota na putu da zaustavi genocid, lepota, tuga i humor mog pisma čine mi se kao jedno veliko ćutanje, čak i kao laž.

Možda znate onu pesmu Bertolta Brehta: „Kakva su ovo vremena, kada govoriti o drveću gotovo znači zločin, jer podrazumeva ćutanje o tolikim nepravdama.“ Da, upravo tako se osećam: kao neko ko glasno ćuti. Zato sam brzo napisao drugo pismo, koje ovde možete da pročitate: političko, direktno pismo. Naravno, ništa nije smešnije od stezanja pesnice na sceni, od deklamovanja slogana i priča o utopiji u pozorištu“.

Breht je to, kako navodi Rau, već znao: jedino što je gore od socijalističkog realizma jeste socijaldemokratski realizam.

„Scena nije mesto moralne jasnoće, već mesto kontradikcije. Pozorište koje volim je mračno, tragično, smešno, ranjivo, promišljeno mesto. Ali danas, dragi prijatelji, danas moramo biti jasni. Moramo reći ono što mislimo. Moramo okrenuti pažnju ka onome što se dešava napolju, u svetu. I moramo prestati da ćutimo o tome.

Šta danas znači ne ćutati kao umetnik? Pre svega: nemojte se zbuniti onima koji vam govore da morate da izaberete stranu. Možda je kliše, ali čovečanstvo ima samo jednu stranu. Govoriti o Gazi znači osuđivati zločine izraelske vojske isto onoliko koliko i zločine Hamasa.

Ne ćutati znači stati uz sve one koji izlaze na ulice da protestuju protiv genocida u Gazi: bilo da su Palestinci, Izraelci ili evropski građani. Jer zločin protiv čovečnosti nije usmeren protiv ovog ili onog naroda – on je usmeren protiv svih ljudi, protiv samog čovečanstva. Dakle: progovoriti i ne ćutati znači nazvati stvari pravim imenom“.

Rau u svom pozivu umetnicima na akciju podseeća na prošlonedeljnu zloglasnu izjavu radikalnog političara Ejala Mizrahija na italijanskoj televiziji, kada su ga pitali o deci ubijenoj u Gazi:

„Definišite decu!“ Svako ko upotrebi termin genocid, koji su Ujedinjene nacije nedvosmisleno primenile na ratovanje Izraela u Gazi, čuje isti odgovor: „Definišite genocid!“ Kao da se nalazimo na akademskom seminaru, kao da ljudi ne umiru u Gazi svakog minuta dok vi čitate ovo pismo. Od bombi, od gladi, od bolesti. Možda nikada ranije genocid nije izvođen na tako eksplicitan, vidljiv i globalno neosporan način kao u ovom slučaju.

A šta smo mi učinili? Potrošili smo mnoge mesece, pa čak i godine, na jezičke igre. Dovoljno je pročitati samo jedan od bezbroj izveštaja UN i raznih istraživačkih udruženja, dovoljno je otvoriti samo jedne novine. Zločin je jasan svima, i prosto sve institucije koje smo izmislili nakon Drugog svetskog rata da spreče upravo ono što se sada dešava u Gazi dale su mu jedno nedvosmisleno ime: genocid.

E sad, jedno je napisati ovu reč i izgovoriti je jasno i razgovetno. Sasvim je drugo izvući iz nje posledice. Zakoni nisu stvoreni da bi se recitovali kao poezija. Zakoni postoje da bi se primenjivali. Kao što Isus kaže u Novom zavetu: ne želimo da volimo rečima i jezikom, već delom i istinom“.

Zakoni, reči, institucije koje se ne primenjuju, podseća Milo Rau, a ipak nastavljaju da postoje, postaju ukrasi nepravde i nečovečnosti. I na kraju, kada postanu nemoćni, bivaju ukinuti – a sa njima i demokratija i sloboda.

„Ovo pismo je upućeno vama koji vodite pozorišta, koji branite institucije slobode: budite primer, budite slobodni. Govoriti i ne ćutati znači ne plašiti se. Ne plašite se da izgubite svoj položaj, ne plašite se da kažete istinu rečima koje su istinite. Više ne smemo da ćutimo iz straha da ćemo se naći među gubitnicima istorije.

Jer, kako Breht kaže na drugom mestu, neposredno pre nego što je fašizam trijumfovao u Nemačkoj i pre nego što je bio primoran na egzil: „Od sada, i za dugo vremena, više neće biti pobednika, biće samo pobeđenih“.  Jer ako sada ne delamo, ako nastavimo da ćutimo, nećemo postati samo saučesnici.

Nećemo uništiti samo našu ljudskost, već i našu slobodu i, pre ili kasnije, mir. Ako ćutimo danas, sutra ćemo morati da se borimo, baš kao što su se borili naši dedovi i pradedovi. Ako izdajemo naše vrednosti u vremenima mira, ako ovde i sada ćutimo a da nismo ugroženi, kako ćemo se dokazati u kaljuzi stvarnosti?

I na kraju: nemamo pravo da ćutimo. Nemačka i Austrija, gde živim i radim, kao i Italija, gde će se sledeće nedelje izvoditi moja predstavu „Pismo“: mi smo tri nacije klasičnog fašizma. Ne tako davno, planirali smo i sproveli genocid, genocid nad evropskim Jevrejima, najstrašniji genocid svih vremena.

Čak i tada, ćutali smo i jednostavno nastavili dalje. Sklanjali smo se zato što smo se plašili za svoje položaje, zato što nismo želeli da „jednostrano“ posmatramo stvari. Zato što umetnost ima sopstvenu vrednost, a situacija je bila kontradiktorna. Čak i tada, sve je bilo jasno izloženo, a mi smo skrivali ono najgore iza eufemizama“.

Kako u svom pismu podseća Milo Rau, dana 16. septembra UN ponovo su optužile izraelsku vladu za „genocid“, uključujući i nameru. Članovi komisije UN citirali su govore, naređenja i poruke Netanjahua, njegovih ministara i generala, u kojima oni direktno i nedvosmisleno pozivaju na potpuno uništenje palestinskog stanovništva.

„Na šta mi čekamo? Koliko stotina hiljada ljudi mora izaći na ulice pre nego što mi, kao umetnici, kustosi, reditelji i organizatori festivala, konačno preuzmemo odgovornost? Pre nego što naše scene pretvorimo iz mesta elokventnog ćutanja u mesta otpora?
Postoji jedan stih jevrejsko-američkog pesnika Delmora Švarca koji volim: „Vreme je škola u kojoj učimo, vreme je vatra u kojoj gorimo“.

Hajde da gorimo i učimo u isto vreme, da budemo i umetnici i aktivisti u isto vreme. Hajde da prestanemo da ćutimo.
Hajde da zauzmemo jasan stav. Jer samo na taj način možemo da spasemo našu umetnost, pozorište: ovo ranjivo i promišljeno mesto u kojem zajedno tragamo za zajednicom i lepotom“, ističe Milo Rau.