Reditelj filma „Proslava“: Nema većeg horora od realizma

Proslava je film nastao na osnovu istoimenog romana Damira Karakaša, koji je u međuvremenu imao bogat festivalski život.

Opis filma Proslava:

Film prati život Mije i njegove porodice u siromašnom hrvatskom selu tokom burnih godina Drugog svetskog rata. Nelinearna i eliptična radnja postepeno formira jasnu sliku koja svedoči o večnom ciklusu istorije i nemogućnosti stvarne promene na Balkanu.

Reditelj Bruno Anković je za Jutarnji.hr govorio o tome kako su ljudi reagovali na film u različitim oblastima u kojima je gostovao.

– Proslava lepo „živi“. Prošli smo dvadesetak festivala po celom svetu, dobili i neke nagrade, te krenuli u bioskope. Publika jako emotivno reaguje. Prilazili su nam ljudi pod snažnim utiskom filma i pred nama rastvarali svoje porodične priče, bez obzira na zemlju i kulturu u kojoj smo se u tom trenutku nalazili. Film je očito univerzalan – govori reditelj Bruno Anković.

– U Karlovim Varima prišla nam je francuska novinarka i pokazala snimak mladih ljudi koji kliču pobedi Marin Le Pen, uz zaključak: ‘To su protagonisti – i antagonista – vašeg filma danas‘, dodao je.

U Proslavi tokom tri vremenska perioda pratimo ratnu sudbinu Ličanina Mije (Bernard Tomić) koji u samom finalu odlazi na nedefinisanu proslavu.

Ali film završava dokumentarnim snimcima razdraganog dočeka Ante Pavelića nakon što je proglašena NDH. Zašto se reditelj odlučio za takvo finale?

– To su arhivski materijali iz ‘Žurnala – Hrvatskog slikopisnog tjednika‘ iz doba NDH. Zašto smo ga koristili? Odgovor na ovo pitanje po meni je vrlo jednostavan: nema većeg horora od realizma. Fikcija nikada ne može biti toliko jeziva kao dokumentarni materijal. Na te snimke je referisala i francuska novinarka. Jer jedno od pitanja koja su nas zanimala je i kome i zašto kličemo danas“, objašnjava Anković.

On je nedavno sa Damirom Karakašom bio u Gospiću i na pitanje kako su Ličani reagovali odgovorio je:

– Čini mi se da su reagovali jako dobro. Postojao je strah da će biti nezadovoljni jer poznato je da baš ne vole Karakaša. On nije nikada pozvan ni na jedno književno gostovanje u Liku. Ali u filmu se nismo voajerski ili prezirno odnosili prema ličkom kraju. Pokušali smo da razumemo te ljude i taj deo Like i mislim da su u Gospiću to prepoznali. Pozvali su nas i u Karakaševo Brinje, lokalna zajednica bi tamo htela da organizuje posebnu projekciju. Bio bih jako srećan kad bi ovaj film bio put pomirenja Ličana i Karakaša.