Rade Šerbedžija sa Pulskog festivala za Danas: Brine me i zastrašuje porast nasilja vlasti, ali studenti će pobediti

Legendarni jugoslovenski glumac stigao je na ovogodišnji Pulski festival sa filmom „Pontonovo srce“ crnogorskog reditelja Senada Šahmanovića, koji je u konkurenciji za Zlatnu arenu u okviru Regionalnog programa, ali i kao „podrška“ drugom legendarnom glumcu i prijatelju – Bogdanu Dikliću, dobitniku prestižne Nagrade „Fabijan Šovagović“, iza koje stoji Društvo hrvatskih filmskih autora i producenata.

Na uručenju ovog priznanja u Festivalskom centru, a kasnije i pred prepunim gledalištem Arene, Šarbedžija je bio jedan od njegovih naglasnijih fanova.

Razgovor za naš list i započeo je pričom o Dikliću, jer je „Dik gospodski skroman i ne voli govoriti o sebi“, kako je objasnio. Mogli smo ovog puta da pričamo i o Kazalištu Ulysses na Brionima, čiji je osnivač, koji ovog leta obeležava jubilej, 25 godina postojanja, ali su Šerbedžiju najviše interesovala dešavanja u Srbiji.

– Priznanje koje je Diklić dobio jeste najveća filmska nagrada u Hrvatskoj, iz dva razloga. Najpre, dodeljuje je Udruženje filmskih režisera, a to je po meni mnogo važniji sastav žirija nego li filmski kritičari ili bilo ko drugi. To su ljudi koji su, zapravo, glavni majstori filma, i kad oni daju priznanje to je posebna čast. Druga stvar je što je s pravom odabrana ta nagrada za glumce po imenu Fabijana Šovagovića, nažalost, našeg pokojnog kolege i prijatelja, koji je zaista bio legenda umetnosti glume i koga smo svi voleli i poštovali, naravno i publika.

A treća stvar je što je i ovogodišnji izbor dobitnika te nagrade bio pravedan – Bogdan Diklić je blizu moje generacije, mlađi je nekoliko godina od mene, radili smo neke filmove zajedno, on je jedan od najomiljenijih kolega svih nas. Veličanstven glumac i dobra, čestita duša. Nazvao sam ga telefonom pre nekoliko godina, kada sam prvi put gledao „Maratonce“, nekako pre nisam stizao, što se nama glumcima često dešava, a ja inače slabo gledam filmove.

Toliko me je oduševio tom ulogom da sam mu rekao: slušaj matori, pa ti si nas sve sredio! Da, da, kratko mi je odgovorio, mislio je da ga zajebavam. Opet sam ga pozvao, sada odlučnije: Dik, ali ja sam stvarno prvi put gledao taj film, i potpuno sam oduševljen. I danas mislim da je to jedna od najdivnijih glumačkih kreacija uopšte u jugoslovenskom filmu – smatra Šerbedžija.

Ovih meseci, kako objašnjava, dosta razmišlja, i sa puno emocija, o našim studentima, a sada još i više, zbog narastajuće represije, hapšenja, privođenja i nasilja nad njima.

– Strašno je to što se dešava, i jako me brine. Ja sam dao svoju podršku studentima od početka protesta, sve koncerte koje sam imao prethodnih meseci u Sloveniji, Hrvatskoj i svuda gde sam putovao posvećivao sam njima. U svakom javnom nastupu koristio sam i koristim priliku da pomenem njihovu borbu. To je jedna mlada generacija, a mladost je uvek u pravu. Čak i kad su me pitali šta bih poručio studentima, rekao sam da im ja ne bih ništa govorio, osim što sam javno uz njih.

Dao sam svoje mišljenje, ali ne želim učestvovati u njihovom „poslu“, jer mladi ljudi najbolje znaju šta žele i u kakvom društvu hoće da žive. To je revolucija mladosti, i zaista je veličanstvena po njihovoj hrabrosti, solidarnosti, čistoti, odlučnosti, i po svemu ostalom što su studenti pokazali do sada. Mladi ljudi imaju pravo da sve kritikuju – političare, sistem, društvo, i sve nas. Verovatno postoji nešto što i meni zameraju, zato što oni treba i moraju da budu kritični protiv svakog autoriteta – smatra Šerbedžija.

Prema njegovim rečima, on može samo da sluti šta će se u nekim narednim danima dešavati kod nas, i koliko će se pojačavati represija.

– Jedna od najstrašnijih stvari, mada se sa nasiljem, naravno, ništa ne može porediti, ali je ona apsolutni dokaz da ljudi u Srbiji žive u nedemokratskoj državi, jeste to što su javna glasila, televizije i mediji poptpuno kontrolirani od vlasti, čak toliko da niko od njih nije smeo da objavi podršku koju je Novak Đoković posle svake pobede na Vimbldonu upućivao studentima, i dobijao ovacije za taj gest.

To ćutanje medija je ogroman blam, sram i stid. I svi oni su u službi, i saučesnici takvog režima, protiv koga je svaki čovek od časti i morla. Ja ne želim komentarisati sve te stvari, samo hoću da izrazim jednu zabrinutost i čuđenje – nisam državljanin Srbije da imam pravo nešto da kažem, iako znam da pripadama i toj kulturi i tom narodu.

Na našu opasku da se i umetnici koji govore protiv našeg režima „nepoželjni“ u Srbiji i da ih deportuju, glumački bard koji je i jedan od najbeskompromisnijih građanskih aktivista kaže:

– Stvari će sigirno doći u neku pravu reku i pravu kolotečinu, a mislim da je sada glavno pitanje da li studenti nakon svega, a duboko verujem u njihovu pobedu, mogu sami da pokrenu prave ljude kojih ima mnogo u Srbiji – intelektualce, sposobne umove i stručne ljude iz svih profesija, koji su zgađeni politikom i ne žele se njome baviti. Dakle, da li studenti mogu uspostaviti takvu jednu kontrolu stvari, da se ta prava pozitivna energija pokaže u Srbiji.

Šerbedžija pominje i svoje kolege, i da ga raduje što su od početka stali uz studente.

– To me čini jako sretnim, divim se Seki Sablić i Goranu Markoviću, i svima koji su sjajni i hrabri u ovoj borbi, koji idu na proteste i snažno stoje uz studente. Naravno da je vreme da se stvari u Srbiji menjaju, da idu nekim boljim putevima. Ali, za situaciju u kojoj je Srbija ovih godina ja veliku odgovornost pronalazim i među ljudima koji su bili građanski i politički angažovani, i za koje smo mislili da su ispravni, pa su iz nekih svojih razočarenja otišli, napustli su bitku.

To je vrsta sebičnosti, neću da imenujem nikoga od tih ljudi, zna se ko su oni. Jer, svaki nornalan građanin mora podržati studentsku pobunu, zato što studenti traže jedno jedino što je pitanje opstanka svakog građanina i Srbije – da se uspostavi pravna država, da se uspstavi prava demokratija, i da stvari počnu da se kontrolišu i nazivaju pravim imenom. To je ispravna borba svakog mladog čoveka, svakog pozitivnog građanina i svakog umetnika.

Na naše pitanje da li ga uskoro možemo očekivati u Beogradu, Šerbedžija kaže:

– Neću uskoro dolaziti, nemam profesionalnih razloga za to, a teško mi je da gledam tu represiju i nasilje nad studentima, profesorima, nad ono malo čestitih i profesionalnih medija. Opet da kažem, ne mogu kao nekada kada smo moja Lenka i ja sa decom šetali sa studentima u protestima protiv režima u prvim redovima. I sada sam uz studente svim srcem i dušom u njihovoj pobuni, dajem im podršku na ovaj način, da u svim javnim prilikama pomenem njihovu veličanstvenu borbu. Duboko verujem da će se dobre promene desiti, i da će ova ogromna i čista energija uložena svih oviih meseci napokon dati dobre rezultate.

Jubilej Kazališta Ulysses

Svečana proslava 25. rođendana Kazališta Ulysses održaće se 19. jula u Malom Rimskom kazalištu u Puli. Jubilarnu sezonu obeležavaju premijere predstava „Majke“ rediteljke Rajne Racz, koprodukcijia Kolektiva Igralke, Kazališta Ulysses, Kuće Nahero i Zavoda Maska iz Slovenije, „Svijet i sve u njemu/Bejturan i ruža“, u režiji Selme Spahić, koprodukcija Sarajevskog Ratnog Teatra i Ulyssesa, i „Kako sam naučila voziti“ u režiji Tare Manić, produkcija beogradske Kuće Hartefakt.

Pred publikom će biti i najznačajnija ostvarenja Ulyssesa i pozorišta iz regiona iz prethodnih godina – „Antigona – 2000 godina kasnije“, „Kralj Lear“, „Tramvaj zvani želja“ Lenke Udovički, „Sumrak bogova“ i „Ćelava pevačica“ Jagoša Markovića, „Blank“ u režiji Kokana Mladenovića, „Život provincijskih plejboja nakon Drugog svjetskog rata ili Tuđe hoćemo – svoje ne damo“ Dušana Jovanovića, u režiji Ivana Penovića,  koprodukcija Regionalne unije teatara RUTA, Dramskog teatra Skopje/BDP/MGL/GTB.