Robert Altman: 100 godina od rođenja jednog od najčuvenijih američkih reditelja

Robert Altman je bio „odmetnik iz Kanzasa koji je sledio svoju zvezdu vodilju, oduševljavajući nas i usput menjajući putanju razvoja filma“, pisao je Filip Frenč za The Guardian.

Robert Altman je preminuo 2006. godine, a Frenč je njegov „romantični cinizam, nepoverenje prema institucijama i improvizacioni stil“ pripisao njegovom rodnom gradu i porodičnoj istoriji, prenosi Jutarnji.hr.

Bio je „poslednji značajni američki filmadžija koji se u Hollivudu pojavio nakon iskustva Velike Depresije i Drugog svetskog rata. Doslovno svi koji su došli nakon njega – inicijalno prozvani ‘filmskim derištima‘ (eng. movie brats); Lukas, Spilberg, De Palma, Skorseze – bili su bejbi bumeri koji su došli iz filmskih škola“.

Altmanov put do Holivuda bio je drugačiji. Rođen na američkom srednjem zapadu, Robert Altman je bio sin bogatog prodavača osiguranja i unuk graditelja petospratnice koja se nekad nalazila u Kanzas Sitiju (Altman Building).

Pohađao je katoličke škole i vojnu akademiju u Leksingtonu, a 1945. godine pridružio se vazdušnim snagama i postao pilot bombardera.

Tokom tog perioda osmislio je metodu tetoviranja brojeva na kućne ljubimce, što bi omogućilo njihovu identifikaciju u slučaju da se izgube ili ih neko ukrade. Da tetovira svoje pse, uverio je čak i predsjednika Harija S. Trumana.

Pošto je napustio vazdušne snage, zaposlio se u filmskoj kompaniji Calvin Company u svom rodnome gradu i snimao reklame i dokumentarce, industrijske i niskobudžetne, drugorazredne filmove.

Iz prvog braka dobio je ćerku Kristin, a iz drugog sinove Majkla i Stivena, koji su s njim kasnije i poslovno sarađivali.

Stiven je radio kao dizajner produkcije, a Majkl je napisao „Suicide Is Painless“, glavnu pesmu filma „M*A*S*H“ (1959. se oženio i treći put, a s novom suprugom imao je još dva sina: Roberta i Metjua).

Posao je izučio u Kanzas Sitiju, 1948. godine učestvovao je i pisanju filma „Bodyguard“, a u Holivud se uputio 1955. kada su ga pozvali da režira epizodu televizijske serije „Alfred Hitchcock Presents“.

Njegov uspon u Holivudu nije bio kratkotrajan. Posla mu nije falilo, pre svega na televiziji (npr, snimio je film s Robertom Duvalom i Džejmsom Kanom, budućim zvezdama kultnog „Kuma“), ali baš popularan je postao tek u 46. godini zahvaljujući filmu „M*A*S*H“ (1970).

U pitanju je crna ratna komedija s Donaldom Saterlendom, Eliotom Guldom, Tomom Skeritom i Robertom Duvalom, koja je postigla finansijski uspeh i osvojila Zlatnu palmu u Kanu (jedan je od retkih reditelja koji se mogu istoVremeno pohvaliti i Zlatnom palmom i venecijanskim Zlatnim lavom i berlinskim Zlatnim medvedom).

S Altmanom, scenario koji su desetine reditelja odbili, pretvorio se u pravi hit, a dve godine kasnije i u neverovatno popularnu istoimenu dramsku seriju s Alanom Aldom.

„M*A*S*H“ je Altmanu doneo i prvu nominaciju za nagradu Oskar u kategoriji najboljeg reditelja, a isto mu je uspelo i s mjuziklom „Nashville“ (1975), koji prati pojedince iz kantri i gospel krugova iz Nešvila pet dana uoči gala koncerta za populističkog predsedničkog kandidata, kao i sa satirom „The Player“ (1992), pričom o direktoru holivudskog filmskog studija koji ubije čoveka sa scenarističkim aspiracijama koji mu, uveren je, šalje pretnje smrću.

Nominaciju za istu nagradu doneli su mu i crna komedija „Short Cuts“ (1993) i satirični film o istrazi ubistva „Gosford Park“ (2001) scenariste Džulijana Felousa, tvorca hita „Downton Abbey“.

Projekat je okupio bogatu glumačku postavku koja uključuje imena poput Čarlsa Dansa, Stivena Fraja, Majkla Gambona, Dereka Džakobija, Helen Miren, Megi Smit, Kristin Skot Tomas, Klajva Ovena, Emili Votson i Ričarda E. Granta, Rajana Filipa.

Snimio je i filmove poput „McCabe And Mrs. Miller“ s Vorenom Bitijem i Džuli Kristi, „Buffalo Bill and The Indians“ s Polom Njumenom, „Popeye“ s Robinom Vilijamsom…

Robert Altman kao avanturista, improvizator i vizionar

Robert Altman je bio, pisao je The New York Times povodom njegove smrti, „jedan od najavanturističkijih i uticajnih američkih reditelja kraja dvadesetog veka, reditelj čija se ikonoklastička karijera proteže preko više od pet decenija, ali čiji se beg najsnažnije osetio samo u jednom – sedamdesetim godinama“.

Svoj poslednji film „A Prairie Home Companion“, čiji ansambl predvode Meril Strip i Kevin Klajn, dovršio je znajući već da boluje od raka, od kog je naposletku i preminuo. Nedugo pre odlaska, primajući počasni Oskar otkrio je i da mu je sredinom devedesetih transplantovano srce.

Bio je, pišu, „sklon riziku“ i imao tendenciju ka „budalaštinama“, a snimao je „slobodne“ filmove koji su uhvatili sentiment iscrpljenosti i razočaranja sedamdesetih.

U tom kontekstu posebno se istakao već spomenuti „M*A*S*H“, čija je radnja smeštena u improvizovanu bolnicu tokom Korejskog rata, ali koja je je referirala na antiratni sentiment koji je stvorio Vijetnamski rat.

TNYT piše i o njegovom improvizatorskom stilu. U njegovim najboljim godinama, slavili su ga zbog pionirske upotrebe višeslojne filmske muzike.

„Bila je to svojevrsna improvizacija koja je umornim, nameštenim holivudskim žanrovima dala svežu verodostojnost“.

Bio je, kažu, slavan i po sukobima sa svojim saradnicima i voditeljima filmskih studija pa bi često za sobom ‘palio mostove‘.

Nekad bi morao da se suoči s lošim kritikama i praznim bioskopima, ali mlađi reditelji su mu se divili jer je bio „beskompromisan umetnik koji se držao svoje vizije“. Za svoju viziju, oko finansiranja i kreativne kontrole, bio je spreman sukobiti se i sa studijima.

„Robert Altman je umetnik i kockar. Slediti u Americi umetničku filmsku viziju nekad može sve što poseduješ dovesti u rizik“, objasnio je 1994. njegov dugogodišnji asistent Alan Rudolf.

Ali, studiji nisu skloni riziku.

„Prema meni postoji veliki otpor. Kažu mi; ‘on će nas negde zeznuti‘. Kada objasnim šta želim da uradim, oni to ne mogu zamisliti jer pokušavam nešto što dosad još nisu videli. A oni ne razumeju da je upravo to razlog zbog kog bi to trebalo kupiti“, pojasnio je Robert Altman 1990. za Washington Post.

Kako piše TNYT, njegovi setovi bili su pak vrlo zabavni. Promovisao je, naime, opuštenu atmosferu jer je smatrao da to pospešuje pomicanje granica filmskog snimanja.

O svom iskustvu s Altmanom progovorila je glumica Kristin Skot Tomas, koja je glumila u „Gosford Parku“.

„San svakog glumca bio je da radi s Robertom“, otkrila je i dodala da je poziv na saradnju za nju bila velika privilegija, ali ne i novčano isplativ posao.

Inače bi joj to zasmetalo, ali on je, rekla je, „nekako postigao da se osetiš delom zajedničkog poduhvata“.

„On bi u vreme ručka u posebnom šatoru ispred kantine pregledao prethodnog dana snimljen materijal. Svi smo bili pozvani na projekciju. Nisi morao ni biti u toj sceni – to je naprosto bio deo iskustva pripadanja filmu. Ja to nikad pre nisam iskusila“, ispričala je.

Podelila je i kako je Robert Altman imao oko sokolovo i sve bi primećivao. Čak i kada si bio u pozadini i mislio da se možeš provući s malo zalaganja, on i te prozvao i upitao što radiš.

„Rajan Filip i ja smo imali jednu scenu u kojoj sam morala pogledati kroz prozor i zavesti ga. Oboje smo počeli da se smejuljimo, ja sam strašno preglumljavala, a on nas je samo pogledao i rekao: ‘Možemo li se, molim vas, vratiti na Zemlju?‘“, priznala je.

Bio je, dodala je, u potpunoj kontroli.

„Morali smo doći rano ujutro i sedeli bismo u kostimima i šminki i ponekad ne bi bili od neke koristi. Bilo je to frustrirajuće, ali on je tako radio. Sa svakim drugim rediteljem, počeo bi čovek da histeriše i krenuo da zove agenta, ali s Robertom bi naprosto to odradio jer je bio neverovatno šarmantan. Ljudi su ga optuživali da je mizantrop. Upravo suprotno, ja sam imala osećaj da je uistinu zaljubljen u ljude, ali uživao bi u njihovim mračnijim stranama (…) Voleo je ljudske greške. Svi likovi su bili manjkavi. Činilo se da ga to najviše zanima“, zaključila je.