Evolucija je težak posao: O knjizi Roja Luisa „The Evolution Man, or How I Ate My Father“

Najduže je radio kao novinar, a objavio je nekoliko proznih dela, mahom alternativne istorije.

Imao je suprugu i dve kćeri, a preminuo je u Londonu 1996.

Njegov prvi roman je imao mnogo izdanja, i to pod različitim naslovima: What We Did to Father ili The Evolution Man, or How I Ate My Father.

Knjiga je odličan predstavnik britanskog apsurdnog humora iza kojeg se krije društvena satira.

Autora lako mogu da zamislim kao člana Letećeg cirkusa.

Tema romana je život jedne pećinske porodice iz kamenog doba.

Glavni junak je Edvard, naučnik.

Njegovo najvažnije otkriće je vatra.

Životinje su ih stalno ubijale, brže i opasnije od njih, a Edvard je, analizirajući njihovo ponašanje, shvatio da će ih najlakše oterati vatrom.

Ali na koji način da je „pripitomi“?

Kako sam kaže: „Teorijsko rešenje je jedna stvar, a primena u praksi nešto drugo. Bio sam ushićen zbog svoje elegantne teorije, ali ako ne uradim nešto više osim što uživam u njoj, na kraju ću neizostavno biti pojeden zajedno sa svojom porodicom.“

Zato se popeo na obronak aktivnog vulkana, osmatrao, uvideo da se vatra prenosi s drveta na drvo, pa upaljen štap doneo u pleme.

I svima promenio živote.

Njegova suprotnost je ujka Vanja (ne, nije taj ujka Vanja).

Četvrtaste glave, širokih i dlakavih ramena, on dugim rukama skoro dodiruje tlo.

Protivi se svemu što je novo i drugačije.

Tvrdi da je uspravljanje na dve noge nešto najgluplje što su mogli da urade.

Zabrinut je zato što tom novotarijom vatrom mogu da spale celu šumu (to će se na kraju i dogoditi).

„Edvarde, započeo si nešto što možda nećeš biti u stanju da zaustaviš.“

Zato Vanjina politička platforma glasi: „Ostanimo na drveću!“

Ali ne ostaje tamo stalno.

Najčešće dolazi kada su noći hladne, pa sedi pored vatre i greje se dok propoveda protiv nje.

Nastavlja da gunđa dok žvaće pečeno meso.

Edvardova supruga je izmislila večeru, shvativši da meso može da peče, umesto da se satima muče sa sirovim.

Narator knjige je Ernest, Edvardov sin.

Ima sedmoro braće i sestara.

Njegov brat Osvald je veliki lovac, a osećajni Aleksandar je prvi umetnik u (pre)istoriji.

I prvi umetnik koji je bio neshvaćen i proganjan: nacrtao je figure na steni, a ujka Vanja ga je optužio da mu je ukrao senku.

Brat Vilijem je prva osoba koja je pokušala da pripitomi životinju, jedno bespomoćno štene, i mora da ga čuva pošto ostali žele da ga pojedu.

Kad poraste, lovićemo zajedno, tvrdi, a braća mu se smeju.

Tu su još tetke Mildred, Anđela i druge, a većinu njih su razne životinje učinile udovicama.

Edvarda Vanjini argumenti nisu pokolebali.

„Moj stari otac bi se prevrnuo u grobu, koji je u jednom krokodilu, ako bismo izneverili sve za šta se zalagao, ako bismo, vrativši se na drveće, izdali stotine hiljada godina evolucije i kulturu kamenog doba.“

Izračunao je da se nalaze dublje u prošlosti nego što je mislio, te zato moraju da ubrzaju evoluciju.

Izumi se ređaju, a ujka Vanja je dobio još jedan razlog za pritužbe, jer ga je nova metodologija lova skoro ubila.

Vatra im nije pomogla samo da se brane, već i da napadaju.

„Priroda je na strani one vrste koja ima tehnološku prednost nad drugima“, kaže otac samozadovoljno kada su uz pomoć vatre isterali medvede iz luksuzne pećine.

Edvard uvodi i društvene promene.

Njegovi sinovi nameravaju da imaju decu sa svojim sestrama, pošto to svi rade, već su se i podelili, ali otac im kaže da za dobro vrste moraju da pređu na egzogamiju i nađu sebi žene u susednoj hordi.

I tako je pripovedač upoznao Griseldu.

Knjiga je vrlo komična, a taj efekat se prvenstveno zasniva na kontrastu: s jedne strane je život u kamenom dobu, a s druge su savremena imena likova, rečnik im je sofisticiran, znaju moderne toponime, terminologiju evolucije, kao i nazive na latinskom, porodica razgleda novu pećinu kao što bi neki savremeni par razgledao potencijalni stan, čak im je jasno da žive u pleistocenu…

Vodeći nas ka još jednoj stilskoj figuri, taj kontrast, istovremeno, ukazuje da knjiga nije samo komična.

Od početka je jasno da je „Evolution Man“ alegorija o današnjem vremenu, alegorija koja postavlja važna pitanja.

Da li je vredelo?

Ko je u pravu, Edvard ili Vanja?

Roj Luis je objavio ovu knjigu 1960, u jeku hladnog rata, kada su se ljudi pitali hoće li im atomske bombe pasti na glavu koliko sutra.

Danas su oružja još moćnija, a tu su i tehnologije koje vode u klimatske promene.

Hoće li ceo svet biti spržen poput Vanjine šume?

Da li je Edvard zaista pokrenuo nešto što više ne može da se zaustavi?

Knjiga i odgovara: Edvard je učinio ono što je morao, a to je donelo korist čak i protivnicima.

Ljudi bi iščezli da nisu imali „tehnološku prednost“.

Šta će dalje biti zavisi isključivo od nas.

Upravo me to brine.