Saša Ilić „RT“: Na vrhu planine ili – jedan svijet jedna borba

Konotativno čitanje ove odrednice koje nas uvodi u srž pristupa romanu ukazaće na ključne reči – „sloboda“ i „rat“ (u koji se reč u srpskohrvatskoj verziji „rat“ preobraća kada sa „a“ u sredini spadne akcenatska „kapica“) – odnosno „borba“ i „oružje“ (jer bi šiljak mogao i to biti).

Odrednica o kojoj je reč nije uzeta ni iz jednog od mnogobrojnih rečnika srpskog jezika već ukazuje da se nalazimo u prostoru srpskohrvatske odnosno hrvatskosrpske naracije i jezika, vezane za nasleđe partizanskog i jugoslovenskog, gerilskog ratovanja koje se u novim društvenim sukobima 21. veka obnavlja ali i modifikuje, prilagođavajući se ekološkoj borbi kako u njenim globalnim tako i u njenim lokalnim okvirima (Srbija), kao i svim drugim oblicima društvene borbe protiv galopirajućeg fašizma čiji smo svedoci.

Strukturalno i simbolički složen, RT pripoveda o učešću porodice Bukvić, poreklom sa srpske planine Rtanj (na kojoj se odigrava veći deo romana), u toj borbi. Ilić obnavlja teme Drugog svetskog rata i razaranja Jugoslavije, poznate iz romana Pas i kontrabas, povezujući ih sa novim istorijskim i političkim događajima 21. veka. Tri paralelna vremensko-narativna toka, od kojih je svaki zgusnut u vreli avgust, povezuju leto 1942, 1992 i 2022. godine.

Završnica romana, u kojoj prisustvujemo stupanju najmlađe, četvrte generacije porodice Bukvić na proprište borbe za život i slobodu planete izmeštena je vremenski i prostorno: u septembar 2022. godine, u Australiju, u kojoj se nalazi sedište zloglasne kompanije Rio Tinto, zbog čijih rudnika litijuma u Srbiji uveliko traje ekološki ustanak.

Leksikografija u romanu RT preobražava se u poeziju, i obratno. Ovu igru ne bi nikako trebalo izgubiti iz vida jer je ona poseban užitak čitanja novog Ilićevog romana. Odrednica nam sugeriše jedno „vertikalno čitanje“ (vrh, šiljak, visina, izdizanje) romana čiji utopijski dometi čine jedan od najznačajnijih poetskih i umetničkih kvaliteta ove pažljivo sanjane knjige.

Vertikalno čitanje sugerišu i podnaslovi svakog poglavlja u kojima je precizno naznačena nadmorska visina na kojoj se nešto „događa“ (skraćenicom mnv) tačnije na kojoj se udiše vazduh potrage za slobodom koja traje. Kao i sama potraga i kvalitet, gustina i procent kiseonika koji život znači, variraju na različitim mnv ali se od unutrašnje logike borbe ne odstupa.

Tri unutrašnja principa logike društvene borbe pesnički su oličena u tri glose , pozicionirane u središnjem, drugom delu romana. Glosa je u svom dugom postojanju prošla kroz različite žanrovske metamorfoze: od objašnjenja nepoznate reči na samom početku nastajanja žanra preko komentara u pravnim tekstovima do precizno definisane pesničke i muzičke srednjovekovne forme.

Hibridnost glose, njena žanrovska polivalentnost, sažima na enciklopedijsko-poetski način pripovedanje o ekološkoj i anti-eksploatatorskoj borbi u kojoj se računa na naučna znanja koliko i na umetničke veštine. Tako glose u Ilićevom romanu postaje, s jedne strane, poetska vinjeta, bliska pesmi u prozi, a sa druge, tri pomenute glose tvore matematički precizan unutrašnji glosarijum romana koji definiše principe društvene borbe: svetlost, silu kohezije i hijeroglifičnost tj. nemogućnost razumevanja borbe bez adekvatnog koda za sagledavanje njene tajne unutrašnje logike.

Dodajmo tome i mogućnost čitanja Rta uz pomoć Mendeljštejevog sistema elemenata: od uvodnog poglavlja „Ugalj“, i njegovih tamnih naslaga koje asociraju na toplinu vatre, do završnog poglavlja „Opal“ u kome svetlosti poludragog kamena predstavlja neku vrste hladne ali večne vatre koja se ne gasi. Poglavlja „Bakar“, „Zlato“ i „Litijum“ provešće čitaoca kroz istorijske oblike i faze eksploatacije prirode, uz priče o konkretnim ljudima spremnim da se bore protiv te eksploatacije i uništenja.

Članovi porodice Bukvić, poseduju specijalno oružje u svojoj borbi čija efikasnost, bez obzira na generacijsku pripadnost, proizilazi iz njihove bliskosti sa prirodom. Iz poznavanja tla i šume, neba i kretanja oblaka, stena i njihove segmentacije. Iz protoka vremena koje je bilo neophodno da se tako nešto veličanstveno poput planine Rtanj stvori i opstane.

Iz svesti da je isti takav ili srodan tok vremena neophodan da bi se osvojila teritorija obasjana svetlošću slobode. Bliskost sa prirodom i načinom na koji vreme u njoj i za nju teče (a taj je način bitno drugačiji od onog koji mere časovnici zapadnih civilizacija) postaje tajna supermoć boraca za slobodu koja ne prestaje smrću junaka: ona se samo prenosi na nove generacije (Bukvića).

U dočaravanju te supermoći Saša Ilić postaje autor kakvog do sada nismo poznavali. Doduše, već u romanu Pas i kontrabas se pamti tiho pucanje leda i kovitlanje vode ispod njega, i čudesne džez varijacije na koje pripovedač asocira. U romanu RT neprekidno čujemo kretanje i sleganje tla na planini Rtanj koja nikada ne miruje.

Tajna i tiha no neprestana aktivnost planine predočava se kroz pripovedanje koje se odlikuje složenom zvučnošću i taktilnošću: ne samo zvuci i šumovi planine već i boje bilja, miris i ukus kišnice, stud nevremena, iznenadni bljeskovi svetlosti zaokupljaju pažnju čitalaca izloženih neprekidnim izazovima prirodnih sila i njihovih čulnih senzacija.

I brutalno satirički aspekt romana – koji predočavaju neverovatne razmere gramzivosti i zlatoljublja predstavnika Srpske pravoslavne crkve i aktuelne srpske vlasti, kao i njihovu spregu sa ratnim zločinima iz 90tih godina dvadesetog veka, konkretno onim sa vukovarskog ratišta – fokusirani su na telesno, dakle čulno doživljavanje sveta.

Satiričko pripovedanje oblikuje se kroz erotizovane, i čak pornografizovane, motive orgijastičkog i karnevalskog tip. Burleskna parodija savremenih verskih praksi doživljava vrhunac u sceni u kojoj vernici na kolenima puze ka dragocenom crkvenom zvonu (donekle poznata iz hrvatskih i srpskih tabloida) a koja se završava gubitkom sluha junakinje.

Ona, zahvaljujući tom gubitku, „progleda“: doživljava epifaniju i oslobađa verske hipnoze. U ovom nemilosrdno podrugljivom pripovednom registru nesumnjivo je najuspešnija pojava Satana Panonskog kog pripovedač, poigravajući se nasleđem jugoslovenske pank scene, dovodi na ratište. Satan kažnjava jednog od dobrovoljnih učesnika srpskih paramilitarnih vojnih pohoda tako što ga lascivno mami a potom inicira u svet demona činom sodomije.

Ratni zločinac naravno nema pojma sa kim zapravo razgovara: lažno hrišćansko opredeljenje savremenih političkih i društvenih aktera koje tim opredeljenjem skrivaju svoju kriminogenu i zločinačku strukturu onemogućava im da razlikuju ne samo boga od Đavola već i demona od pank muzičara.

Karikaturalno-burleskni sloja romana, u kome se u okviru „vukovarske trojke“ pojavljuje i izvesni major Šljivar, dubinski , posredstvom humornih efekata koji razvejavaju strah, razara ćutanje o ratnim zločinima i jasno otvara prostor njihove društvene i umetničke kritike u srpskoj književnosti kao zalog budućnosti i „vertikalnog čitanja“ slobode.

No, možda najznačajniji doprinos Ilićevog romana „vertikalnom čitanju slobode“ jeste priča o borbi za nju kao istovremenoj drami kolektivne i individualne odluke. Pridev koja bi se mogaa dodati konotativnom iščitavanju odrednice „rt“ jeste – usamljen,izolovan, samotan. Delimično van ovoga sveta.

U skalu sa tom izdvojenošću, pripovedač, prateći sudbinu članova porodice Bukvić kroz generacije (od narečenog Drugog svetskog rata do generacije Z), razotkriva elegiju i melanholiju slobodarske borbe, njenu usamljeničku prirodu. Paradoks borbe je u tome što se čini da je ona nužno zasnovana na povezivanju sa drugima, na empatiji i solidarnosti, na obnovi zajednice, na „sili kohezije“.

Ali svakom povezivanju prethodi odluka doneta u tišini razgovora sa samim sobom: melanholija te odluke, njena radikalnost i spremnost za najgore posledice, njeno dubinsko suočavanje sa istinom da se za život borimo tako što umiremo braneći ga, tiha su svetlost koja neumoljivo obasjava stranice ovog romana. Od prve do poslednje. Romana, pomenimo i to, koji je objavljen u jeku studentskih protesta u Srbiji, u februaru 2025. godine.

Odluka o trenutku u kom počinje priključenije borbi za svetlost je koliko intima toliko i iznenadna. Koliko tajna toliko i neobjašnjiva. Ona čini „hijeroglife“ društvene promene tako nečitljivim, naročito u trenutku u kome se promena upravo dešava. O čemu svedoče sudbine četiri lika romana od kojih svaki na svoj način doprinosi elegiji o slobodi: Jelena odnosno Magda Bukvić, Ivo Andrić, inženjer Bukvić i magarac Lungi.

Napomenimo odmah: od njih četvoro jedino će Ivo Andrić ostati živ u sukobu sa zlom. Možda zato što odluku o borbi nije ni doneo? Alternativna istorija mogućeg Andrićevog odlaska u partizane u Ilićevom romanu istovremeno je i jedan od najlepših omaža Andrićevoj noveli Jelena, žena koje nema u (post)jugoslovenskoj književnosti i najuspešniji narativni tok romana. U kome ulogu Jelene igra partizanka Magda Bukvić. (A u sledećoj generaciji tu ulogu preuzima njen unuk Milan u trenutku svog autovanja.)

Priča o svetlosti ljubavi preobražava se u priču o svetlosti slobode koja izmiče i vraća se, a u koju se Andrić, zagonetna i kontroverzna ličnost jugoslovenske diplomatije i književnog kanona, zaljubio istovremeno kad i u Magdu Bukvić. Izbor Andrića, od svih mogućih književnih usamljenika jugoslovenske povesti, odličan je izbor u priči koja peva elegiju (ne)mogućnosti odluke kada i kako ćemo stupiti u borbu.

Takav izbor baca posebno svetlo i na samo stvaranje druge Jugoslavije u kojoj je Andrić vršio značajne javne funkcije: poznat kao najtajanstveniji, najćutljiviji i najoprezniji od svih jugoslovenskih pisaca, u romanu RT on biva izložen neprijateljskim silama prirode i sopstvene podsvesti koja ga opseda u snovima, kao konačnoj kušnji i proveri.

Pri tome nije slučajno što u liku trudne Magde odnosno Jelene Bukvić dobijamo jedan nekovencionalni ženski lik koji nas opominje da živimo vek žena-heroina koji počinje upravo podvizima anonimnih partizanki.

Istinski heroj romana je, ipak, magarac Lungi, karakterno veoma sličan magarcu Baltazaru iz istoimenog Bresonovog filma. Blag i nežan, ali netrpeljiv prema nepravdi, Lungi duboko patii posle smrti svog vlasnika, inženjera Bukvića, koji će izvršiti dobrovoljno samoubistvo kako bi sprečio uništenje vrha Rtnja. Lungi će sakupiti svu svoju nadjudsku snagu da spase inžinjerovu ćerku koja vodi ekološki ustanak na Rtnju.

Uspeće ali i stradati. I to bi ukratko bio melanholični rezime povesti o borbi za slobodu: sigurni smo da su u njoj zaista učetvovali i da su onu samotnu odluku zaista doneli samo oni koji su stradali. Oni koji su još uvek tu, živi i koliko-tolko zdravi, mogu, bez ikakvih garancija u uspeh, samo da je nastave. Po cenu životnog rizika. Kao što pravi Bukvići uvek čine.