Benedikt jaja i parking mesta

Pokušavajući da opravdate sebe hvatate se za činjenicu da je ovaj 47-godišnji pevač-kompozitor-gitarista svoja najbolja dela objavio kao član alternativnog benda Red House Painters (90-ih su se njihove pesme „Have You Forgotten“ i „Drop“ mogli čuti i na srpskim radio stanicama), a da se poslednjih godina krije iza imena tragično preminulog korejskog boksera Sang-Kil Muna i da mu je zato teško ući u trag.

Kao opravdanje mogu poslužiti i njegovi solo albumi koji, kada se danas preslušaju, ne mogu ničim da vas impresioniraju (izuzev, možda, „What’s Next to the Moon“, koga čine obrade pesama benda AC/DC), pa se nameće zaključak da se Kozelek najbolje oseća kada komponuje skriven iza imena grupe, makar on bio i njen jedini član. To je upravo slučaj sa „bendom“ Sun Kil Moon, koji su od osnivanja 2002. do 2008. godine napustili svi izuzev njega, pa od četvrtog albuma „Admiral Fell Promises“ (2010) Kozelek sve pesme izvodi sam na akustičnoj gitari, praćen ponekad ritam sekcijom sastavljenom od studijskih muzičara. Osoben stil, koji je vremenom fino „ispolirao“, ne odlikuju, međutim, toliko muzika i atmosfera (zbog tehnike sviranja i preovlađujuće melanholije kritičari znaju da ga zovu „sad-bastard finger-picker“) koliko sama lirika, koja je sve samo ne uobičajena i koja je i na albumu „Benji“ apsolutno u prvom planu.

Dovoljno je, recimo, čuti prvu pesmu „Carissa“, pa da vam postane jasno šta vas očekuje i u narednih deset: Kozelek – bukvalno – do detalja prepričava događaje iz svog života, koje kao da je preuzeo iz dnevničkih zabeleški. Tako saznajemo da je jednog jutra imao gomilu propuštenih poziva iz rodnog kraja, pa je zvao majku koja mu je rekla za rođakinu smrt; onda je rezervisao kartu za let u Ohajo u 10.45, da bi na sahrani sreo sestru, stričeve i ujake, rastužio se i odlučio da – iako mu je pokojnica bila dalji rod – napiše pesmu koja će Karisino ime proneti širom Amerike. Reč je, dakle, o klasičnoj ispovesti, koja ne sadrži ni jednu jedinu metaforu! Slična je i većina ostalih pesama koje, mahom, imaju smrt za osnovnu temu (pominju se tu DŽejms „Soprano“ Gandolfini, deca ubijena u pucnjavi u Njutaunu, serijski ubica Ričard Ramirez, itd.), a kao kontrast njima „Dogs“ donosi pomalo degutantnu priču o Kozelekovim prvim seksualnim iskustvima, u kojoj on poimenice pominje svaku devojku koja mu je na neki način bila prva (pretpostavljamo da su sva imena autentična): sa Kejti je osetio čari prvog poljupca, u Patrišu je bio zaljubljen, Šeli i Amber su se prve pred njim razgolitile, a sa izvesnom Meri En je spavao i iskusio oralni seks. I sve to prezentovano „niljangovskim“ glasom, skoro bez ijedne rime, uz pratnju akustične gitare i, povremeno, diskretne ritam sekcije.

Na par mesta Kozelek iznosi i potpune trivijalnosti (kako je, npr. u nekom restoranu naručio kolač, a njegova devojka jaja Benedikt), ali iako su mu pesme nepevljive, a on logorejičan (album, po tvrdnjama okorelih fanova, sadrži preko 5000 reči!), „Benji“ ima šarma i uspeva da drži slušaočevu pažnju – za to su, čini nam se, zaslužne upravo autorove naracije od kojih sve vreme očekujete da na kraju iznedre i neku „veliku istinu“, a one se obično završavaju komentarima tipa kako se čovek lako iznervira kad ne može da nađe mesto za parkiranje.

Ali, čekaj malo… Zar ne reče jednom Duško Radović da će neko na posao tog jutra doći nesrećan jer je (ponovo) dobio kćerku, a neko drugi srećan jer je našao slobodno parking mesto? Hm… Nije ovaj Kozelek uopšte naivan, mora se priznati. Ok, idemo, onda, da te poslušamo još jednom iz početka, Bendži.

Ocena: 7/10