Biznis po starom

Da se radilo o iskrenoj ispovesti, a ne još jednoj u nizu hiperboličnih izjava po kojima je „lajavi Galager“ poznat, potvrdilo je deset melodija na „Chasing Yesterday“ koje se zaista ne razlikuju puno od pesama sa „Noel Gallagher's High Flying Birds“ iz 2011, kao ni od onih koje je kao vođa „heroja engleske radničke klase“ Oasis potpisao krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Tako drugi singl sa novog albuma „Ballad of the Mighty I“ ima atmosferu sličnu onoj u „AKA… What A Life!“ sa prvog solo albuma, „Lock All The Doors“ podseća, recimo, na „Bring It On Down“ iz 1994, „The Girl With X Ray Eyes“ je malo prerađena „The Masterplan“ iz 1996, a možda najočigledniji primer „kretanja unutar istog melodijskog kruga“ jeste uvodni deo na akustičnoj gitari u „Riverman“ koji je skoro identičan onom kojim počinje možda i najveći hit Oasisa „Wonderwall“.

Činjenica jeste da je osnovna melodija u „Riverman“ ipak bitno drugačija, kao i da je Noel u njoj prvi put u karijeri koristio saksofon („Da mi je neko predložio tako nešto dok sam bio u Oasis, samo bih mu pokazao gde su vrata“), ali nemoguće je ne uočiti da je – kao i većina pesama na „..Yesterday“ – i „Riverman“ zasnovana na istoj „galagerskoj“ matrici (čitaj: sklopu akorda koje uvek koristi), što ukazuje na odsustvo i volje i želje da se kompozitorski vidici prošire, na primer, odvažnim ulaskom u neke nove muzičke sfere. Nije da Noel nije svestan toga i nije da nije pokušao tako nešto: sredinom 2012. govorio je da će „sledeći album doneti nešto novo, spejs džez koji će vam razneti mozgove“, ali se evidentno uplašio mogućeg neuspeha, pa je brže-bolje raskinuo tek započetu saradnju sa elektronskim duom Amorphous Androgynous (koji, inače, rade na novom albumu Pola Velera) i odlučio da još jednom odigra na sigurnu kartu.

U njegovom slučaju sigurna karta zove se nostalgičnost Oasis fanova koja je u najvećoj meri i zaslužna za komercijalni uspeh prvog albuma, ali bi Noel pokazao da svoje poštovaoce više ceni kada bi ponudio nešto suštinski novo i usput prestao da se služi klišeima i jednim te istim rimama koje besomučno eksploatiše (najsvežiji primer: „If I had a Gun“ iz 2011: „If I had a gun, I'd shoot a hole into the sun“; „Girl With X-Ray Eyes“ iz 2015: „She shot me to the sun, like a bullet from a gun“). Umesto toga on pretura po svojim „sveščicama“ i iz njih izvlači pesme koje je napisao devedesetih („Lock All The Doors“, „You Know We Can't Go Back“), a kada se i odvaži da pokuša da zvuči drugačije – kao u solidnoj glem-rok numeri „The Mexican“ – lirikom kojom priziva nekakvu revoluciju on potpuno kvari početan pozitivan utisak: „Thought I talking about a new religion, Raining on the outside, lost in the fog, I was only dreaming of a revolution, Waiting for the right time, watching the clock.“

Gromoglasno najavljenog spejs džeza ima samo (i to donekle) u ambijentalnoj „The Right Stuff“, jednoj od dve numere na „..Yesterday“ koje su nastale u saradnji sa Amorphous Androgynous, mada je i ona dovoljna da pokaže u kom (novom) smeru je album mogao da se kreće, a nije. Zato se „..Yesterday“ može okarakterisati kao Noelova propuštena šansa da svima dokaže da kao kompozitor nije limitiran, mada nema sumnje da će se album i ovako dobro prodavati, uprkos retko ružnom i neinventivnom omotu. U stvari, i taj omot ukazuje na nemalu dozu lenjivosti i konformizma autora koji tačno zna koja su očekivanja fanova, pa se i ne trudi da im pruži nešto više.

„Kad imaš dvadeset i četiri godine i sviraš u najvećem bendu na svetu, onda možeš sebi da priuštiš razna glupiranja. Kao solo muzičar u 47. godini stvari doživljavaš bitno drugačije i neminovno postaješ pizda!“ Dobro je da je Noel precizno identifikovao suštinu problema, a kada bi nešto i konkretno preduzeo da stanje stvari promeni, gde bi mu bio kraj.

Ocena: 6/10