Bluz krpenih lutki

Dijanu Kral, ne sekirajte se, niko neće tužiti zbog plagijata jer je „Glad Rag Doll“ album obrada, ali je indikativno da su ona i njen bend svirali na Makartnijevom albumu „Kisses on the Bottom“, na kojem je eks-Bitls – u čast svojoj novoj supruzi – otpevao omiljene pesme svoga oca. I, gle slučajnosti: pesme na Dijaninom novom albumu uzete su sa ploča njenog oca sačuvanih u porodičnoj kući u Britanskoj Kolumbiji, ali da bi se makar malo razlikovala od ser Pola odlučila je da pesme ne bira ona: u njeno ime to je učinio legendarni američki producent i muzičar Ti Boun Barnet (T-Bone Burnett).

Otkuda u ovoj priči čovek čuven po saradnji sa imenima kao što su Roj Orbison, Džon Melenkamp, Elton Džon i Kej di leng, uz to i dobitnik dva Gremija (za muziku iz filma „O Brother, Where Art Thou?“ i album „Raising Sand“ Roberta Planta i Alison Kraus), koji u svojoj karijeri, međutim, nikada nije producirao džez album? Odgovor je jednostavan: Ti Boun je producent i prijatelj Elvisa Kostela, koji je u braku sa Kralovom skoro deceniju, pa kad je ona suprugu iznela (pozajmljenu) ideju o snimanju klasika iz (mahom) 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, on joj je predložio da ploče pošalje Barnetu i da pristane da njegova bude poslednja kad je izbor pesama u pitanju. Barnet je ubrzo došao sa spiskom koji Dijana nije videla do ulaska u studio, kao i predlogom da angažuju muzičare kojima on veruje i koji njegove ideje najbrže mogu sprovesti u delo. Dijana se složila sa tim, jer se radilo o sjajnim instrumentalistima: Marku Ribou (gitara), Džeju Belrouzu (bubanj) i Denisu Krauču (kontrabas), kojima se na ukuleleu pridružio i izvesni Kukavica Hauard (Howard Coward), za koga se kasnije ispostavilo da je niko drugi do njen požrtvovani suprug Elvis.

Barnetov izbor pesama je, mora biti, donekle iznenadio Kralovu, jer je uključivao i par vodviljskih melodija („When the Curtain Comes Down“, „Here Lies Love“), kantri singlove („Wide River to Cross“, „Prairie Lullaby“), nekoliko manje poznatih džez kompozicija („We Just Couldn’t Say Goodbye“,“I Used To Love You But It’s All Over Now“), jedan rokabili hit („I’m a Little Mixed Up“) kao i poznati R&B standard („Lonely Avenue“). Ovakvim miksom žanrova i primetnim izbegavanjem džeza, producent je, nema sumnje, želeo da dodatno osigura svoje pozicije i zadrži potpunu kontrolu nad procesom snimanja, pa se i stavljanje Riboove bluz-rok gitare u prvi plan i potiskivanje klavira Kralove u drugi u tom kontekstu čine potpuno logičnim. Međutim, ni Kralova se nije dala zbuniti – uostalom, nije joj ovo prvi izlet van džez voda – pa je i muziciranje i pevanje prilagodila Barnetovim baladersko-bluzerskim vizijama pesama, približavajući se na momente („There Ain’t No Sweet Man That’s Worth the Salt of My Tears“, „I’m a Little Mixed Up“) rok stilu više nego ikada u svojoj karijeri.

Ono što se može smatrati Barnetovim najvećim dostignućem na „Glad Rag Doll“-u je to što je standardno dobroj (ali u prošlosti često rezervisanoj i „hladnoj“) Dijaninoj interpretaciji uspeo da udahne „ono malo bluz duše“ i učini je prijemčivijom i osećajnijom, na trenutke zavodljivom, pa čak i zabavnom („Mixed Up“). S druge strane, utisak je da gitare – u odnosu na klavir – ima i previše na albumu, a kako će publika „Glad Rag Doll“ kupovati isključivo zbog Kralove (neki podstaknuti i njenom izazovnom fotografijom na omotu, koja je omaž Zigfild devojkama), vrlo je verovatno da će mnogi, i pored sjajne tehnike sviranja, Riboovim „sveprisustvom“ biti iritirani. No, bez obzira na to, album ima dovoljno dobrih trenutaka da vas podstakne da mu se u ovim prijatnim oktobarskim večerima iznova vraćate, što se za „Kisses“ – od koga je sve i poteklo – nažalost ne može reći.

Ocena: 7/10