Buđenje ra(dos)nog proleća

Bolesnom Vernonu se dopao zvuk tog pozdrava, ali mu se nije dopalo što ga je „hiver“ podsećalo na obolelu jetru (eng. „liver“), pa je izostavio prvo slovo – i Bon Iver je rođen. Nikoga, stoga, ne bi trebalo da se iznenadi ako jednog dana u Vikipediji pod „mononukleoza“ nađe i odrednicu „bolest zaslužna za stvaranje jednog od najvećih indi bendova“, što, sudeći i po upravo izašlom drugom albumu, uopšte nije nemoguće.

Tokom vremena isceljujuće i kreativne samoizolacije Vernon je komponovao veliki broj pesama na staroj akustičnoj Silverstone gitari, koje je potom snimio na priručnoj opremi koju je poneo sa sobom. Pesme su odlikovali jednostavni aranžmani, sentimentalno-melanholične melodije i intenzivno korišćenje Auto Tune softvera za višestruko nasnimavanje vokala (Vernon se čvrsto držao one Merkjurijeve devize tokom snimanja „Bohemian Rhapsody“ – nikad dosta tih „Galileo, Figaro“ dosnimavanja). Po nagovoru prijatelja kojima se dopao rezultat terapije komponovanjem, Vernon je 2007. objavio „For Emma“ kao samizdat i bez velikih očekivanja, ali se blogosferom munjevito pronela vest o sjajnim pesmama jednog usamljenog vuka, pa je usledila ponuda za izdavanje CD-a od nezavisne muzičke kuće „Jagjaguwar“. Uspeh debi albuma je bio ogroman, kritičari su ga listom ocenili visokim ocenama (u mnogim anketama je proglašen jednim od najboljih albuma u prvoj dekadi novog stoleća), a pesme „Flume“, „Skinny Love“ i „Re_Stacks“ su svoje mesto našle i u veoma popularnim serijama „House“ i „Grey’s Anatomy“. No, Vernon je znao da je najvažniji i najteži zadatak tek pred njim: objavljivanje drugog albuma koji bi trebalo da potvrdi da se ne radi o „one hit wonder“ pojavi, već umetniku koji ima potencijala da iza sebe ostavi dubok trag koji ni snegovi Viskonsina neće moći sakriti. Dakle, da li je (Bon) iver pao blizu klade?

Odgovor je – da! Međutim, postoje značajne razlike između onoga što donosi novi album i akustične atmosfere „For Emma“ ispovesti, razlike koje će, možda, razočarati neke Vernonove poštovaoce. Najuočljivija je broj muzičara (čak deset) angažovanih na snimanju „Ivera“ za razliku od prvenca koji je kompletno odsvirao sam autor. Tako uvodna „Perth“ (jedna od sedam pesama koje nose imena stvarnih i izmišljenih gradova) započinje nežnim uvodom na električnoj gitari, na koji se naslanja multiplicirani Vernonov glas praćen zvucima sintisajzera, vojničkih doboša i nešto docnije, u refrenu, duvača! Sličan obrazac je primenjen i na „Minnesota, WI“ u kojoj je sonični prostor non-stop ispunjen zvucima različitih instrumenata (električna gitara, bendžo, violine, horna) što podseća na „rukopis“ Kanjeija Vesta, na čijem je albumu „My Beautiful Dark Twisted Fantasy“ Vernon učestvovao i kao kompozitor i kao prateći vokal. Kompleksnija produkcija „Ivera“, iako predstavlja iznenađenje, ne bi trebalo da čudi jer je komercijalni uspeh „Emme“ omogućio Vernonu otvaranje sopstvenog studija koji, ipak, ima nekih prednosti u odnosu na snegom zavejanu planinsku brvnaru. U njoj, na primer, ne bi bilo moguće snimiti „Beth Rest“ koja donosi produkcijska rešenja iz osamdesetih godina prošlog veka (zvuk gitare u Gilmorovom stilu, sintisajzeri i saksofon nalik Stingovom „Nothing Like The Sun“ albumu, atmosfera Gebrijelovog „Sledgehammera“). Par pesama („Towers“ i prelepa „Holocene“) veoma podsećaju na „Emmu“, ali su i one kompleksno strukturirane.

Ipak, bez obzira na silna studijska „šminkanja“, suština je ostala ista: pesme na „Bon Iveru“ su intimne, iskrene i poetične kao na „Emmi“. I dalje je tu jedinstveni falseto koji ističe autorovu ranjivost i svest da „vunena vremena“ još nisu iza njega, ali se iz svakog akorda oseća da je Vernon odškrinuo vrata te usamljene brvnare i da su u nju konačno ušli i prvi tračci radosti. Da li to predstavlja dobar ili loš znak (tj. udaljava li se definitivno Vernon od zvuka koji ga je proslavio) nećemo saznati dok treći album ne ugleda svetlost dana. Do tada, „Bon Iver“ bi trebalo konzumirati u što većim količinama.