Čajdžijine elegije

Ovim je rečima, između ostalih, guru „beskrajne tuge“ Bili Korgan krajem oktobra najavio deveti studijski album The Smashing Pumpkinsa, a drugi u tarotom inspirisanoj trilogiji „Teargarden by Kaleidyscope“, čiji je početak 2012. ozvaničila „Oceania“, najbolje delo benda od kada godine na najdražoj nam planeti počinju brojkom dva. Objavljivanje „Monuments to an Elegy“, dakle, ne predstavlja iznenađenje, ali Korgan jeste malo iznenadio fanove odlukom da to uradi krajem 2014. a ne tokom 2015. kako je ranije nagoveštavao, verovatno podstaknut viškom slobodnog vremena nastalog zbog odustajanja od – za jednog senzibilnog rokera čudnog – biznisa zvanog Resistance Pro Wrestling.

Naime, sredinom 2011. u partnerstvu sa izvesnom braćom Baron, Korgan je osnovao rvačku „federaciju“ koja je profit trebalo da ostvaruje organizovanjem „surovih borbi“ nabildovanih grdosija za koje i klinci od pet godina znaju da su tek (loša) predstava i promocija ljudi čiji je cilj domoći se Holivuda (i tako rešiti materijalne probleme). Dovoljno je, međutim, na internetu odgledati samo jedan snimak „mečeva“ koji su organizovali Korgan i braća da bi se shvatilo zašto je biznis počeo da puca: predstave su – blago je reći – diletantski režirane, a njihovi su akteri neduhovite i harizme lišene ličnosti, sa naslagama sala na mestima gde bi trebalo da se nalaze mišići (Dvejn „The Rock“ Džonson je nakon gledanja ovih „junaka“ neverovatno skočio u našim očima). Izgleda da obaveze oko organizovanja i promovisanja lakrdijaških performansa frontmenu Pumpkinsa nisu bile dovoljne da mu ispune dan, pa je pre dve godine u Čikagu otvorio i čajdžinicu tvrdeći da je to neophodno“u gradu koji je previše tih i pati od nedostatka boemštine“. Novopečeni čajdžija je i ovom svojom aktivnošću bio zabrinuo fanove koji su javno počeli da iznose sumnje da će kaleidoskopska trilogija ikad biti završena, a kada se pročulo i da je Korgan otpustio bubnjara Majka Birna, te da je često u društvu „ozloglašenog“ Tomija Lija (Motley Crue), skoro da je zavladalo uverenje da se priča oko benda definitivno približava kraju.

Tako, očigledno, nije mislila poslednja od originalnih bundevica koja jeste angažovala Lija da odsvira neke bubnjarske deonice (uz gitaristu Džefa Šrodera Tomi je jedini muzičar potpisan na albumu), ali koja sebi nije dozvolila da iz ruku ispusti uzde, štedro se trudeći da pesme oblikuje u skladu sa estetikom benda koji de fakto više ne postoji. „…Elegy“ tako nastavlja stazom utabanom od strane „Oceanie“, čiji je cilj bio da publiku podseti na „zlatno doba“ i ponovo promoviše zvuk iz vremena albuma „Mellon Collie…“ (1995) i „Adore“ (1998), koji je, iako sazdan od energičnih i bučnih rifova, u sebi nosio izrazitu melanholičnu crtu. Novim je pesmama Korgan, evidentno, želeo da soničnu paletu i dodatno proširi i pokaže u kom bi pravcu dalje taj zvuk mogao da se razvija (otuda i nešto veća upotreba sintisajzera i ritam mašina ovde, mada su gitare i dalje dominantne), ali – sem na par mesta – tridesettrominutni album ne donosi ništa što već nije publici predstavljeno ranije, ostavljajući nas u uverenju da je sve moglo da bude i bolje da se autor više potrudio oko nekih interesantnih ideja.

To, međutim, ne znači da na „…Elegy“ nema kompozicija vrednih pažnje: romantična elektro-akustična „Being Beige“ i disko-fanki-rokerska „Anaise!“ odskaču od ostalih, a odmah iza njih su pop-pankerska „Anti-Hero“ i grandžovska „One and All“ koje sve zajedno, pak, pate od istog nedostatka – banalne lirike. „With a girl like you, All I wanna do, Love me baby“, „I’ve never been kissed by a girl like you before“ ili „Lover, let me please, Fall on down your knees“ su stihovi nedostojni rokera-poete koji se približava pedesetoj i još izjavljuje da je uz Kurta Kobejna najveći rok autor poslednje decenije 20. veka. Zato i ne treba da ga čude pitanja šta mu pesme znače kad koristi tolike klišee, a da sa njegovim mikrokosmosom takođe nešto nije u redu potvrđuje činjenica da je ostao bez saradnika, što je samo po sebi prilično elegično.

Dobro de, nije baš ostao potpuno sam, tu je Tomi da mu pomogne da završi projekat, a nama ostaje da se nadamo – što reče jedan kritičar – da ovo druženje neće doneti zaokret ka glem metalu na trećem delu „Day for Night“, te da glavni rezultat neće biti „privatni“ snimci sa žurki na bezobrazno luksuznim jahtama. Na kojima se, opšte je poznato, retko pijuckaju samo čajevi.

Ocena: 6/10