Cipele za hod po vodi

„Brick by Brick“ je podsećala na prethodni album „Humbug“ (2009), koji je bio sve samo ne pop i koji je momcima iz Šefilda bio preko potreban kao dokaz da su prerasli tinejdžerska maštanja o devojkama sa podijuma za igru, te da su sada sposobni i da „udare“ žestoko muški – ritmom, rifovima i lirikom, naravno.

Rezultat tih napora bio je polovičan: kritika je album dobro prihvatila, ali je publika bila zbunjena stilskim zaokretom (za koji je bio najzaslužniji producent Džoš Hom, lider hard rok benda Queens of the Stone Age), što je rezultiralo slabijom prodajom od očekivane. A očekivanja su bila velika, jer ne treba zaboraviti da je „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“ (2006) još uvek najbrže prodavani debi album u britanskoj rok istoriji. Tadašnji devetnaestogodišnjaci osvojili su opšte simpatije svojim obešenjačkim alt-rok pesmama o tinejdžerskoj svakodnevici, a talenat za pisanje stihova lidera benda Aleksa Tarnera je odmah upoređen sa veštinama velikana rok scene kao što su Pol Veler i Morisi. Na „Humbugu“ je to mahom izostalo, Hom ih je poveo u svoj studio u pustinji Mohave(!), pa je odlazak na ovu nesvakidašnju lokaciju predstavljao i put ka potpuno novoj muzičkoj teritoriji, pokazaće se mračnijoj i daleko apstraktnijoj. Bend je istraživao muzičke limite i postavljao trasu za sledeće poduhvate, ali se mnogima to nije dopalo, pa je ponovno preuzimanje producentske palice za rad na „Suck It And See“ od strane starog saradnika Džejmsa Forda kod fanova dočekano sa odobravanjem. A onda je došao „šok“ sa „Brick by Brick“ za kojim je ubrzo usledio još jedan manji.

Prvi zvanični singl „Don’t Sit Down ‘Cause I’ve Moved Your Chair“, koji se pojavio u aprilu i koji je svojim (pre)dugačkim imenom asocirao na prvi veliki hit grupe „I Bet You Look Good on the Dancefloor“, nije doneo najavljivani povratak originalnom zvuku benda već nešto što su fanovi na YouTube krstili kao „vanbračno dete Oasis i The Strokes“. I zaista, nakon što pesmu čujete shvatite da bolji opis od ovoga nije moguće smisliti, a još jedan teški hipnotički gruv praćen uvrnutim stihovima „Kung Fu fighting on your rollerskates, Do the macerena in the devils lair“ ukazivao je da je duh Džoša Homa još uvek prisutan. Kada je izgledalo da se grupa još nije povratila od halucinacija izazvanih „sunčanicom u Mohave pustinji“, novo iznenađenje je donelo preslušavanje albuma koji se pokazao bitno drugačijim od pesama koje su ga najavile. Na radost fanova, reč „drugačijim“ se u prethodnoj rečenici slobodno može zameniti rečju – boljim.

Romantična „She’s Thunderstorms“ na samom početku definiše okvir u koji su se (sa izuzetkom pomenutih) smestile sve pesme. Zavodljive i direktne pop melodije sa mestimičnim prizvukom šezdesetih, pa čak i pedesetih („Reckless Serenade“), praćene Tarnerovim enigmatično-vrcavim stihovima („Topless models doing semaphore“) asociraju i na R.E.M. (nežna uspavanka „Love Is Like Laserquest“ i poletna „That’s Where You’re Wrong“) i na Beach Boys („All My Own Stunts“), ali i na same Monkeys iz 2006. (možda i najbolja pesma na albumu „Library Pictures“). Iako se album ne može okarakterisati kao „povratak korenima“ (u smislu zvuka koji je proslavio bend), on se svakako može posmatrati kao istraživanje sopstvenog muzičkog rodoslova kroz odavanje počasti rok uzorima u rasponu od The Beatles do Džonija Keša. „Suck It And See“ nije najbolji i najoriginalniji album Arctic Monkeys do sada (moglo bi se reći da je – za njihove standarde – čak prosečan), ali spremnost Tarnera i ekipe da bez kompromisa nastave sa proširivanjem muzičkih vidika zaslužuje samo jednu reč: bravo! Jer, kao što rekoše u „Piledriver Waltz“: „If you’re gonna try and walk on water, make sure you wear your comfortable shoes“.