Cvetni ukrasi na praznoj ljušturi

Iako ovaj poslednji korak (čitanje izjava) podseća na svakodnevnicu glavnog lika filma „Memento“, tu i tamo uporni čitalac može da dođe do interesantnih informacija (na primer, da je Brendon prošle godine uzimao časove pevanja), a nekad čak i suštinski bitnih, kao što je lista producenata koje su Kilersi (The Killers) angažovali za rad na albumu, javnosti na uvid stavljena maja meseca ove godine. Proučavanje te liste nagovestilo je mnogo toga što će izlaskom „Battle Born“ i biti potvrđeno, ali pre nego što se njome pozabavimo, evo odgovora na (pretpostavljeno) pitanje da li je uzimanje časova pomoglo Flauersu da na novom albumu zvuči značajno bolje nego na prethodnim – nije.

Podsećanje na rane radove Kilersa i dalje izmamljuje osmehe zadovoljstva, donoseći usput i nevericu da je debitantsko ostvarenje„Hot Fuss“ četvorke iz Las Vegasa sadržalo toliko sjajnih pesama, promptno proglašenih rok klasicima već početkom 2005. „Mr. Brightside“, „Smile Like You Mean It“, „Somebody Told Me“ i „All These Things That I've Done“ i danas zvuče uzbudljivo i sveže (možda i zato što još niko nije odgonetnuo značenja brojnih stihova, kao „I've got a soul, but I'm not a soldier“), pa se može reći da je uticaj koji su „ubice“ izvršile na klince sa gitarama preko „bare“ daleko veći od starijih bendova iz tzv. prve rokenrol lige. Činjenica je da Flauers i ekipa svojom pojavom nisu doneli ništa epohalno novo, ali su preuzimanjem elemenata estetike nju vejv bendova i izvođača iz osamdesetih (The Smiths, The Cure, New Order, Bouvi), pa čak i direktnim oponašanjem nekih od njih (U2, The Cars), američkim tinejdžerima „otvorili oči“, prosvetljujući ih saznanjem da sem metala, R&B-a i repa postoje i neki drug(ačij)i muzički pravci. Kritika ih je gotovo jednoglasno proglasila „najvećim britanskim bendom koji je došao iz Amerike“, ali su već narednim albumima („Sam's Town“ iz 2006. i „Day & Age“ iz 2008.) Kilersi pomalo neočekivano stavili do znanja da njih interesuje sasvim druga titula – najveći američki rok bend.

Da bi se dostigle te visine, rezonovali su oni, potrebno je stići i prestići čoveka sa nadimkom Gazda, pa su im Springstinov muzički izraz i gorko-slatke pripovesti o neostvarenim ljubavima i snovima provincijskih gubitnika postale glavne smernice prilikom pisanja pesama. Nju Džersi su, naravno, zamenili Vegasom i pripadajućom mu pustinjom, ali su mnogi motivi (romanse u kolima na obodima grada, razorene porodice, dezorijentisani ljudi u potrazi za srećom itd.) bili prepoznatljivi i, uz to, veoma površno obrađeni (Brendonova lirika je, kratko rečeno, daleko od vrhunske). To im je, umesto željenih hvalospeva, donelo loše kritike, pa i nalepljivanje posprdne etikete „guilty pleasure“ benda, odnosno grupe koju mnogi slušaju, ali se toga i stide, svesni „plitkosti“ tema i poruka koje pesme prenose. Nezadovoljni prijemom albuma „Day & Age“ i turnejom koja je sledila, članovi benda su odlučili da zajednički projekat neko vreme ostave po strani i sreću okušaju u solo vodama, pa kad su dobri rezultati i tu izostali, povratak matičnom brodu se krajem 2011. činio kao jedino logično rešenje.

I tu dolazimo do pomenute liste producenata koje je bend odlučio da angažuje u novom napadu na sami rokenrol vrh, za čije je osvajanje neophodno snimiti delo kalibra „Joshua Tree“ ili Springstinovog „The Rising“-a. A ko bolje zna kako se takvi albumi prave od ljudi koji su ih producirali? Brendan O´Brajen, Stiv Lilivajt, Denijel Lenua, Stjuart Prajs i DemijanTejlor imena su koja izazivaju strahopoštovanje, ali su verovatno i oni sami bili šokirani kada su po hodnicima studija počeli da naleću jedan na drugoga. Ovakva „megalomanija“ muzičara po pravilu signalizira odsustvo inspiracije, koje se pokušava nadomestiti saradnjom sa studijskim magovima koji iza sebe imaju zaista impresivna dostignuća. Ponekad ovaj „metod“ donosi rezultate, ali je uslov da bend ima dobre ideje i veru da iz njih mogu da se rode velika dela. Na nesreću Kilersa, „Battle Born“ pokazuje da oni u ovom slučaju nisu posedovali ni jedno ni drugo.

Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je kao koautor pesama„Be Still“, „The Way It Was“, „Heart of a Girl“ potpisan i Denijel Lenua, sem pretpostavkom da je čovek uzeo te nekakve skice koje mu je Flauers predstavio i onda ih uobličio na način koji je njegov zaštitni znak još od vremena kad je upoznao Bona i Edža (mada od pomenutih jedino „Heart of a Girl“ zvuči kao U2, dok ostale više podsećaju na Meat Loaf). Možda se dobrom idejom može nazvati namera da prvi singl „Runaway“ postane bendov „Born to Run“, a emotivna balada „Here With Me“ manje dramatična verzija „You're Missing“ (pa otuda i Springstinov producent O´Brajen za konzolom), ali kada se obrati pažnja na stihove „Don’t want your picture on my cell phone, I want you here with me“ ili „I turn the engine over and my body just comes alive and we all just runaway“ postaje jasno da ni sam Flauers nije verovao da one mogu postati nekakve „generacijske himne“. Jer da jeste, onda bi stihove na nivou jednog sedamnaestogodišnjaka zamenio onim koji bi pokazivali određenu životnu zrelost (Flauers je u tridesetim).

Osnovni (a možda i jedini) kvalitet albuma je sjajna produkcija, koja – nasuprot nameri grupe – ne uspeva da prikrije bezidejnost i odsustvo upečatljivih melodija i rifova, koji su, recimo, bili osnovna odlika „Hot Fuss“-a. Sve nekako podseća na veliki, šarenim trakama i fluorescentnim bojama ukrašeni paket, koji kada otvorite shvatite da se u njemu nalazi – pa, skoro ništa. Od petnaest pesama, na „one“ Kilerse podseća jedino „The Rising Tide“, koju nije producirao ni O´Brajen, ni Lilivajt, ni Lenua, već sam bend, što potvrđuje tezu da dobroj pesmi nije potrebna napadna šminka. Malo ajlajnera i rumenila – i to je to.

Uostalom, to je najbolje znao producent „Hot Fuss“-a, koji se zvao – The Killers.