Cvetovi lotosa u senci duge

Bend koji je ne jednom potpuno redefinisao svoj muzički izraz, balansirajući vešto nad ambisom u koji su se strmoglavili mnogi kvaziintelektualni i pretenciozni art-rok izvođači, odavno više nema šta da dokaže ni sebi ni okruženju, pa je (po nekim teorijama) zavetrina ovakve ugodne pozicije idealno mesto za rađanje novih remek-dela. No, ono što „teoretski lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi“ jer je motivaciju uvek teško pronaći, pa veliki broj sati provedenih u muzičkom studiju ne mora i da rezultira vrhunskim ostvarenjima. Toga su, tokom višemesečnog rada na novom albumu, Radiohead i te kako bili svesni, kao i očekivanja javnosti da, zbog značajnih inovatorskih rola koje su odigrali u prošlosti, novim idejama definišu još po neku smernicu za budućnost.

Desetak dana nakon pojave digitalne verzije „The King Of Limbs“ (TKOL) utisak je da bi se odgovor na pitanje iz prve rečenice ovog teksta mogao sažeti u dve reči koje je i bend svojevremeno iskoristio za naziv jedne od pesama – „No Surprises“. Dilemu da li će TKOL nastaviti tamo gde je „In Rainbows“ stao ili će, pak, krenuti ka novim muzičkim orbitama, razrešilo je osam numera (ne)namerno podeljenih u dve zasebne celine koje, evidentno, malo komuniciraju jedna sa drugom. Tako prve četiri pesme (ako se neke od njih, kao „Feral“, uopšte mogu nazvati pesmama) neodoljivo podsećaju na „Kid A/Amnesiac“ fazu s početka veka, koju su obeležili sonični eksperimenti i Jorkovi eliptički stihovi, dok je melodičniji ostatak albuma mahom na tragovima „In Rainbows“ estetike. Ovako definisan koncept doveo je do ponovnog smanjenja udela gitarske muzike i povećanja prostora za elektronsko-ambijentalne fantazmagorije (praćene kricima ptica i zvucima retkih instrumenata) koje su svojevremeno odbile neke fanove. Radiohead nam, dakle, donose miks stilova iz svoje bliže i dalje prošlosti koji bi trebalo da zadovolji širu bazu poklonika, ali koji slušaoce upoznate sa svim fazama rada benda jednostavno ničim ne može da impresionira.

Nekoherentnost materijala i ideja je dobrim delom posledica činjenice da su mnoge melodije sa TKOL nastale u različitim vremenskim periodima tokom poslednje decenije. Na primer, prva verzija „Morning Mr. Magpie“ je javnosti predstavljena još 2002. i od tad je doživela brojne korekcije, da bi konačno evoluirala u jednoličnu, halucinogenu haiku poeziju praćenu jednim od retkih Grinvudovih gitarskih radova na albumu. I „Little by Little“, sa svojom pomalo sablasnom atmosferom sazdanom na još jednom inventivnom Grinvudovom gitarskom doprinosu, svoje korene vuče iz „Amnesiac“ faze i stilski joj potpuno pripada. S druge strane, „Lotus Flower“ (prvi nezvanični singl u čijem spotu Jork izvodi „ples“ koji potvrđuje teoriju da se od igranja „neće baš ´leba najesti“), zatim „Separator“ (ranije poznata kao „Mouse, Dog, Bird“) i „Give Up the Ghost“ su nastale tokom rada na „In Rainbows“ i Jork ih je već izvodio uživo tokom svoje solo turneje. Potonja (uz predivnu klavirsku baladu „Codex“) predstavlja vrhunac albuma, potvrđujući da bend i dalje ima potencijala za stvaranje snažnih, emotivnih pesama koje su u stanju da vas još dugo nakon što utihne i poslednji akord drže u stanju istinske nirvane.

Zbog očigledne nesrazmere vremena provedenog u studiju i dužine trajanja albuma (samo 37 minuta) već su se pojavile teorije da je TKOL samo prvi u nizu albuma koji slede. Stihovi iz poslednje pesme „Separator“ uzeti su za krunski dokaz: „If you think this is over, Then you’re wrong.“ Međutim, s obzirom da je tako malo novih pesama našlo mesto na TKOL čini se da bend ima problema sa inspiracijom, pa citirane reči mogu predstavljati i neku vrstu samobodrenja. Ostaje nam da se nadamo da se na kraju „balade“ neće ispostaviti da je u pitanju bilo nešto sasvim drugo – samoobmana.