Distorzirani memoari Ludog Jahača

Ali, u tom slučaju bi publika ostala uskraćena za važna saznanja o stanju svesti šezdesetsedmogodišnjeg muzičara nakon četrdeset godina provedenih u rok „biznisu“, na koje je znatno uticalo i svakodnevno konzumiranje znatnih količina marihuane i alkohola.

„Kad manje pijem, više sam na oprezu i sve teže prepoznajem samog sebe“ izjavio je nedavno već dve godine trezni Jang, koji je 2005. operisao moždanu aneurizmu, a onda sebi prepisao intenzivnu radnu terapiju: od izlaska iz bolnice do danas objavio je šest albuma (ove godine čak dva), ali se „Psychedelic Pill“ razlikuje od ostalih jer je reč o prvom albumu Nilovih presama snimljenom sa bendom Krejzi Hors (Crazy Horse) još od 2003. i rada na rok operi „Greendale“. Album „Americana“, objavljen u junu, takođe je zajedničko delo benda i Janga, ali njega čine pomalo bizarne obrade tradicionalnih američkih folk pesama (uključujući i svima poznate „Clementine“ i „Oh Susannah“), koje je kritika dočekala uzdržano, nazivajući ih „pomalo zastrašujućim interpretacijama melodija koje deca pevaju u osnovnoj školi“. Danas, kada je „Psychedelic Pill“ pred nama, jasno je da je „Americana“ bila samo zagrevanje i uigravanje ekipe (koja na okupu nije bila čitavu deceniju) za ono što je, bez sumnje, bio osnovni Jangov cilj: snimanje pesama koje će „podržati“ izlazak knjige i sa njom, u velikoj meri, biti komplementarne.

To postaje jasno već tokom slušanja uvodne dvadesetosmominutne (!) „Driftin’ Back“, koju Jang počinje akordima na akustičnoj gitari i „lamentom nad MP3 formatom“ koji, očigledno, smatra svojim najvećim neprijateljem: „Dreaming ?bout the waiting sound now, Write about them in my book, Worry that you can’t hear me now, And feel the time I took“ . Nakon devedeset sekundi uključuje se i bend, pa se do kraja pesme instrumentalne deonice (u trajanju od šest-sedam minuta) smenjuju sa Jangovim sećanjima na neke potpuno nebitne stvari (kao što je davanje 35 dolara Maharišiju ili nezainteresovanost za Pikasova dela), da bi se oko dvadesetog minuta kao bumerang vratila MP3 antipropaganda: „All want my MP3, Don’t walk my MP3, When you hear my song now, You only get 5 percent“. U delovima memoara objavljenim u štampi, Jang saradnju sa Krejzi Horsom opisuje kao „prozor u kosmički svet“, pojašnjavajući da „jahanje tog Konja ne sme voditi poznatom odredištu“, pa se čini da se ove maksime držao i u „Driftin’ Back“-u – pesma jeste snimljena uživo i najvećim delom predstavlja improvizaciju, ali je njena melodija neinspirativna i previše „vuče“ ka odredištima koje su Nil i bend dosegli još sedamdesetih godina.

Najvećim Jangovim fanovima to, naravno, neće smetati; pesmu će posmatrati kao povratak umetnika originalnom, magično-distorziranom zvuku kojim se proslavio i kojeg na prethodnim – za njegove standarde ispodprosečnim – ostvarenjima nije bilo. S druge strane, Jang odavno nema ambiciju da proširivanjem svog „muzičkog spektra“ i praćenjem trendova pridobija nove pristalice, pa je radu na „Psychedelic Pill“-u pristupio bez ikakvih ograničenja i preciznijih planova, što je i rezultiralo najdužim albumom u njegovoj karijeri (88 minuta). Uz „Driftin’ Back“, na „Pill“-u se nalaze još dve pesme koje traju preko šesnaest minuta: sentimentalno-melanholična „Ramada Inn“, koja za temu ima uspone i padove Nilove dugogodišnje veze sa suprugom Pegi, i elektro-bluz „Walk Like a Giant“, koji predstavlja još jedan nostalgični „pogled u retrovizor“ ka neostvarenim snovima i utopijskim projektima iz šezdesetih: „Me and some of my friends… We were ready to save the world, But then the weather changed… I used to walk like a giant on the land, Now I feel like a leaf floating in a stream.“

I melodije „normalnih“ dužina, kao što je trominutni garažni grandž „Psychedelic Pill“ (koji se na albumu pojavljuje u dve verzije), zatim zabavni kantri-rok „Born In Ontario“ (Jangov odgovor Springstinu?), te skoro kabaretska „Twisted Road“ (u kojoj autor odaje počast uzorima: Dilanu, Orbisonu i Grejtful Ded), donose puno autobiografskih momenata, što upotpunjuje utisak da je album nastao tako što su kratki odlomci iz memoara jednostavno „nakalemljeni“ na prepoznatljive Jang-Hors rifove i harmonije. „She’s Always Dancing“ je izuzetak i možda jedina koja se ne bavi nekim konkretnim događajem iz Jangovog života (već slavi ženu „koja je vatra, ali polako sagoreva“), dok emotivni vrhunac albuma predstavlja balada „For The Love Of Man“. Napisana osamdesetih i već izvođena uživo (pojavljuje se na mnogim butlezima), posvećena je Jangovom sinu Benu obolelom od cerebralne paralize, ali bez obzira što je autoru bitna i što poseduje nesumnjiv kvalitet, „For The Love Of Man“ atmosferom odudara od ostalih pesama i možda ju je trebalo i izostaviti. Mada, ne bi trebalo puno pametovati: njeno mesto je mogla zauzeti i nekakva pesma-uputstvo za sklapanje elektro-automobila!

Na kraju, vest da su Krejzi Hors i Nil Jang ponovo udružili snage i da nas (verovatno) čeka i zajednička turneja, bila bi – i bez novih pesama – jedna od najznačajnijih ove godine, pa bi u tom svetlu „Psychedelic Pill“ trebalo posmatrati kao čist bonus. On ne dostiže kvalitet najboljih radova iz prošlog veka („Tonight’s the Night“, „Rust Never Sleeps“, „Ragged Glory“), ali je – bez obzira na mane – sasvim pristojno delo.

A možda bi utisak bio i povoljniji da smo slušali CD, a ne MP3 verzije pesama. Jer, to sad dobro znamo, time dobijamo samo pet posto kvaliteta.

Ocena: 7/10