Dobra prljavština

Da se ne radi o „prosečnoj“ i smernoj devojčici već rođenoj umetnici i buntovnici, prvi su shvatili njeni roditelji i to nedugo nakon što je napunila trinaest godina: na jedan od časova baleta, koje je protiv svoje volje pohađala, Kler je došla obrijane glave šireći po prostoriji miris marihuane, što je kod učiteljice izazvalo šok, a ostale balerinice podstaklo da joj se počnu rugati i nazivati je pogrdnim imenima. Bio je to protest protiv spartanskog načina života koji joj je nametnut maltene od dana kada je prohodala: otac i majka, bivši olimpijci u klizanju na ledu, smatrali su da dete mora da im se bavi raznim sportovima (pa i gađanjem iz lovačke puške!), ali i da steknevrhunsko obrazovanje, što je podrazumevalo pohađanje skupih katoličkih škola (čije metode edukovanja smo, je li, upoznali zahvaljujući filmovima tipa „Društvo mrtvih pesnika“). Razuzdana između potrebe da se odupre roditeljskoj „torturi“ („Otac mi je neprestano govorio: 'Moraš biti dobra košarkašica, najbrža trkačica, najbolja iz matematike!'“) i potrebe da kanališe visoku inteligenciju, Kler je naprasno odlučila da upiše inženjerstvo. Njen avanturistički duh joj, međutim, nije dozvolio da se ozbiljnije posveti studiranju (iako su joj – što je za priču važno – svi predmeti vezani za elekto-akustiku odlično išli), pa je napustila Montreal i sa prijateljem otpočela život na čamcu koji su ukotvili negde na Misisipiju („Nisam imala kucaću mašinu i nije mi bio cilj da napišem svog 'Haklberi Fina'“, ispričaće kasnije u jednom intervjuu, ali ne bismo mogli da stavimo ruku u vatru da je bila potpuno iskrena.)

Kucaću mašinu, dakle, nije imala, ali laptop jeste i na njemu je počela da pravi muzičke skice koje su ozbiljnije obrise počele da dobijaju tek nakon samoubistva Dejvida Pita, tinejdžera koji je prvi uočio njen talenat za muziku i predložio joj da osnuju bend. „Nakon šoka izazvanog njegovim odlaskom bila sam u fazonu: 'Ako njega više nema, onda mi i ne treba niko', pa sam rešila da ubuduće sve radim sama.“ I tako je ostalo sve do danas. Prva dva albuma, sanjivi frik-folkerski „Geidi Primes“ inspirisan Herbertovom „Dinom“ i melodijski kompleksniji i ekscentričniji „Halfaxa“, Buše je snimila u svom domu i 2010. ih objavila za „Arbutus“, da bi samo godinu kasnije bila izbačena sa fakulteta zbog velikog broja izostanaka. No, ona je tada već uveliko znala da joj za ono čime u životu želi da se bavi diploma nije potrebna, kao i da joj poznavanje matematike i akustike može samo pomoći u nameri da postane muzički producent. „Nisam želela da budem pop zvezda, već Fil Spektor. Neko iza scene, neko ko nije javno eksponiran, neko ko je i lud i genijalan i ko u delo sprovodi ideje izvođača. To, u tom trenutku, nije bilo moguće i zato sam stvorila Grimes (u prevodu: prljavštine, prim. aut.) – lažnu pop zvezdu za koju Kler Buše piše i producira pesme.“

Iako su bili daleko od komercijalnih, prva dva albuma su privukla pažnju menadžera kuće „4AD“ koji su januara 2012. Bušeovoj ponudili ugovor uz obavezu da pesme snimi u narednih mesec dana! „Zaključala sam se u sobu, zamračila je i praktično iz nje nisam izlazila tri sedmice. Malo sam jela i spavala, ali sam zato uzimala puno amfetamina. Interesantno, najsvetliji trenuci inspiracije dolazili su kada nisam bila 'naduvana'. Verovatno bih umrla kada bih probala da ponovim takvo nešto.“ (Dragi roditelji, mislite o ovome kada sledeći put budete vodili svoje dete sa košarke na aikido, pa potom na časove klavira, a onda i dopunsku nastavu iz matematike i fizike.) Ti „najsvetliji trenuci“ trajali su dovoljno dugo da Buše snimi pregršt odličnih pesama (pomenimo samo „Oblivion“ i „Genesis“) koje su podstakleuticajni „NME“ da „Visions“ uvrsti među 500 najboljih pop-rok albuma svih vremena. Snimljen potpuno uz pomoć softvera Garageband,“Visions“ je demonstrirao da kad imate dovoljno talenta i energije onda vam skupi studiji nisu neophodni da biste napravili pažnje vredna dela; možda je i zbog toga Kler ubrzo dobila veliku bazu obožavalaca (uključujući i Karla Lagerfelda, čija je muza ubrzo postala) koji su s pažnjom pratili njene tvitove i nove kompozicije postavljane na SoundCloud.

Nakon uspeha trećeg albuma i prelaska u Džej Zijevu „Roc Nation“ mnogi su pomislili da će novi menadžment uspeti da pulenku ubedi da se „okane ćorava posla“, konačno „uozbilji“ i stvari oko produkcije i snimanja prepusti timu koji će angažovati izdavač; međutim, ni ovog puta od toga nije bilo ništa. Slično kao i tokom rada na prethodniku, Buše je sebe još jednom maksimalno izmaltretirala („Spavala sam u proseku tri sata dnevno“), a zbog prelaska na novi softver (Ableton Live) morala je i mnogo više da vežba, uz paralelno upoznavanje sa – za nju novim, a za proširenje palete zvuka važnim – instrumentima kao što su bubnjevi, ukulele, violina i gitara. Konačan rezultat bi se, u najkraćem, mogao opisati ovako: „Art Angels“ jeste vrlo dobar sint-pop-dens album i predstavlja autorkino najkonzistentnije ostvarenje do danas, koje demonstrira i njenu sposobnost da napravi afro-pop-kantri pesmu („California“), i frenetični post-pank („Kill V. Maim“), i dvominutni hard-rok horor („SCREAM“), i čirliderski R&B („Venus Fly“), i pop-dens njuorderskog tipa („Flesh without Blood“) i evropop osamdesetih („World Princess part II“).Pa, ko voli pop kombinovan sa drugim žanrovima imaće tu šta da nađe – spremila je Grimes za svakoga po nešto.

I potvrdila onu staru – tim koji pobeđuje ne treba menjati. Pogotovo ako ga čini i bukvalno samo jedan igrač.

Obavezno poslušati: „Flesh without Blood“, „REALiTi“.

Ocena: 8/10