Dronovi u srcu

Tokijski koncert se Metu Belamiju, gitaristi i pevaču benda, urezao u sećanje upravo zbog velikog dispariteta njegovih delova, jednog pomalo mračnog i sumornog, drugog kitnjastog i nadasve ekstrovertnog. „Setio sam se momka ispunjenog besom koji je komponovao te starije pesme i okruženja punog bola u kojem je tada obitavao“, ispričao je frontmen u intervjuu magazinu „Q“. „Roditelji su mi se u to vreme razvodili i moja opsesivna ideja bila je da osnujem bend i tako sebi stvorim novu porodicu… Svirka u Tokiju posejala je seme za novi album koji smo doživeli kao vid povezivanja sa onim što smo nekada bili i što nas je i učinilo grupom. Smatrali smo da je vreme da se odmaknemo od preproduciranog saj-faj-spejs-metal roka i vratimo gitari, basu i bubnjevima, odnosno onome što smatramo najboljim zvukom koji smo ikada stvorili.“

Prećutao je, međutim, Belami opaske novinara da to vraćanje zvuku iz perioda „punog bola“ možda ima veze sa činjenicom da je prošle godine i on – slično njegovim roditeljima – okončao vezu sa verenicom Kejt Hadson, kojoj je – uvereni su ostrvski kritičari – i posvetio stihove „On the outside you're ablaze and alive, But you're dead inside“ i „Do you have no soul? It's like it died years ago“ iz prvog singla „Dead Inside“. Odmah po njegovom objavljivanju britanska štampa je razvila gomilu teorija, pa i onu da će sedmi album benda biti još jedan skup pesama o (nesrećnom) raskidu sa holivudskom divom, nalik Coldplayevom „Ghost Stories“ koji je, bez dileme, pomogao Krisu Martinu da izvida rane i prebrodi svoj bračni brodolom.

Sada kada je „Drones“ pred nama, imamo dovoljno argumenata da neka od tih nagađanja i potvrdimo: da, ovo jeste album o Belamijevoj propaloj vezi i poljuljanoj veri u ljubav, čemu svedoče stihovi razbacani svuda po albumu, kao što su „Love, it will get you nowhere“ iz drugog singla „Psycho“, „Home is becoming a killing field, There's a crosshair locked on my heart“ iz glem-metalske „Reapers“ ili „I just wanted, I just needed to be loved“ iz desetominutne Morikone-sreće-Radiohead-a-onda-i-Metallicu balade „The Globalist“; da, Belamije jeste – nasuprot Martinu i njegovom neskrivenom „kukanju“ – svoj bol, kao i pre 20 godina, zamaskirao razornim rifovima i virtuoznim solažama, trudeći se da nam pokaže (tj. njoj da dokaže) da je raskid preboleo (a očigledno nije), te da je prepun energije koju je sada spreman i sa nama da deli; i da, Belami ne ume da napravi album koji nije „konceptualni“ – „Drones“ se bavi (do sada milion puta sažvakanom) sudbinom vojnika koji prolazi kroz surovi oficir-i-džentlmen dril nakon kojeg shvata da je pretvoren u masovnog ubicu koji, u ovom slučaju, bespilotnim „vazduplohovima“ seje smrt diljem planete, sedeći u jednom od hangara smeštenih u depresivno pustim pustinjama Nevade.

Kad, međutim, nekako uspete sebe da naterate da ignorišete „koncept“ osmišljen samo da se Vlasi ne bi dosetili da je dronu ime Kejt, te pažnju usmerite ka muzici na albumu, vrlo brzo shvatite da su pesme daleko od loših: „Drones“ zaista predstavlja povratak benda korenima (u najpozitivnijem značenju te danas prilično otrcane fraze), s tim što su oni ovde i dodatno zaliveni i ojačani, zahvaljujući angažmanu legendarnog Mata Langa, producenta albuma „Back in Black““ozi rokera AC/DC. Lang je gitare stavio u prvi plan i snimio ih na fenomenalan način, što je Belamija podstaklo da se razmaše i, ponekad, malo pretera sa predugačkim improvizacijama („Reapers“). Muse se, s druge strane, nisu odrekli ni jednog svog zaštitnog znaka, pa je na albumu mesto opet našla jedna kvaziklasična kompozicija (naslovna „Drones“, zasnovana na melodiji „Sanctus And Benedictus“ iz 16. veka, koju izvodi hor multipliciranih Belamija), a tu su i omaži bendovima kojima se pevač očigledno divi. „Najistaknutiji“ su opet Queen („Defector“, „Revolt“), dok je uticaje U2 moguće uočiti u „Mercy“ kao i „Aftermath“ (vrlo sličnoj „One“) koja, opet, ima i solo u stilu pesme „Brothers in Arms“ benda Dire Straits.

Iz svega ovoga se može izvesti zaključak da Muse zaista vode računa o muzičkoj tradiciji iz koje crpe inspiraciju i čiji deo žele da postanu (ili su već postali), što je, u svakom pogledu, vredno hvale. Ono što, pak, i dalje smeta je njihova (tj. Belamijeva) pretencioznost i neprekidna potreba da se „pametuje“ o skoro pa svemu. On nema doktorat iz astrofizike, ali zato „zna“ sve o masivnim crnim rupama, najsjajnijim zvezdama, topljenju glečera, HAARP-u ili Zakonima termodinamike. I dronovima, naravno: „Predator i Reaper sprovode atentate kao deo modernog načina ratovanja. Početkom 21. veka SAD su imale 50 ovakvih letelica, a sada ih je više od 7500.“

I šta da radimo mi sada s tim? Da ih obaramo mislima? Ili rifovima? I nije li iz ovoga sada potpuno jasno zašto više on ne deli krevet sa gospođicom Hadson?

Ocena: 7/10