Da Pol Rodžers u svom katalogu nema ništa drugo do samo jedan hit, „All Right Now“, koji je davne 1970. napisao sa kolegom Endijem Frejzerom, i to bi bilo dovoljno da se – zbog jednog od najboljih gitarskih rifova svih vremena i nezaboravne interpretacije – njegovo ime upiše u knjigu besmrtnika koji su obeležili prvih pedeset godina popularne muzike, računatih od dana kada su liverpulski čupavci prvi put stupili na tlo bivše britanske kolonije.
Šezdesetčetvorogodišnji roker je iza sebe, naravno, ostavio mnogo veće nasleđe, koje čine brojni albumi njegovih bendova Free, Bad Company i The Firm, nekoliko solidnih solističkih projekata, kao i jedan CD („The Cosmos Rocks“) koji je 2008. snimio sa Brajanom Mejom i Rodžerom Tejlorom iz grupe Queen.
Iste te godine, na turneji sa dvojcem iz Queena, Rodžersa smo imali priliku da slušamo u Areni, naoružani predubeđenjem da Merkjurijeve pesme niko ne bi trebalo ni pod tušem da pokušava da peva, a kamoli pred auditorijumom od petnaestak hiljada ljudi. Međutim, Rodžers je te večeri ubedljivo demonstrirao zašto je pre trideset i pet godina dobio nadimak „The Voice“ (Džon Melenkemp ga, recimo, smatra najboljim rok pevačem svih vremena), a u jednoj od biografija benda Queen stoji i da je sam Fredi voleo Polov agresivni stil pevanja. Svestan moći svoga glasa, kao i reputacije koju mu je on doneo, Rodžers je vremenom izgradio pomalo arogantan stav prema fanovima, novinarima, ali i kolegama, pa ga je neko nakon par hirurških tretmana „peglanja“ lica i puštanja brade nazvao najuspešnijim klonom Čaka Norisa ikad!
Čaka, to jest Pola, nisu toliko zabrinuli vicevi ovog tipa koliko činjenica da mu se dogodilo ono što svaki umetnik smatra najstrašnijom noćnom morom – ostao je bez inspiracije. Poslednji CD sa originalnim pesmama („Electric“) objavio je pre četrnaest godina, a iza njega su došle brojne kompilacije i „živi“ albumi koji su dokazivali da ona druga noćna mora, srećom, još nema izgleda da postane realnost – glas Rodžersa i dalje služi kao u najboljim danima. A kad dobar pevač nema ideje za nove pesme, onda on – po pravilu – poseže za obradama hitova drugih autora.
Tako se i Rodžers „setio“ da je kao klinac voleo R&B i soul, pa se uputio u Memfis, u Rojal studio čuvenog Vilija Mičela, gde je sa vremešnim sešn muzičarima snimio deset pesama, među kojima i obrade klasika kao što su „I’ve Been Loving You Too Long“ i „I Thank You“. Ono što odmah „upada u oči“ je da se Rodžers odlučio za čak tri pesme Otisa Redinga (zbog kojeg je, navodno, i počeo da peva), a nakon preslušavanja četrdesetak minuta muzike na „The Royal Sessions“ postaje jasno da se „The Voice“ nije ni najmanje potrudio da dobro poznatim melodijama da nekakav lični pečat – aranžerski i izvođački ove su verzije skoro identične originalima, čak i u slučaju „ženske“ pesme kao što je „I Can’t Stand The Rain“ sjajne En Pibls. Izuzetak je jedino obrada „Walk On By“ Dion Vorvik, koju je Rodžers snimio po uzoru na verziju Ajzaka Hejsa , ali koja je – bez ikakve potrebe – (pr)odužena na čitavih sedam minuta.
Iako se za „The Royal Sessions“ ne može reći da je loš album, jer je i dobro odsviran i dobro otpevan i znalački produciran (čak i snimljen na analognoj opremi da bi melodije zvučale „starinski“), njegov je osnovni problem taj što se retko stiče utisak da se pevač zaista povezao sa pesmom koju peva – sve, u stvari, deluje kao pokazna vežba na temu „vidite, ja i ovo mogu (s lakoćom) da izvedem“, koja će, možda, i impresionirati Rodžersove zaklete fanove, ali će ostatak sveta ostaviti potpuno ravnodušnim.
Jer kad neko bluz i soul pesme ne izvodi „iz duše“, to se odmah oseti. I to ne može da zamaskira ni Čak Noris, a kamoli njegovi neuspešni klonovi.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
