Elektro-dens psihodelija

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nameran da sazna „šta je pisac hteo da kaže“, Ken je zamolio DŽona da mu pomenute stihove pojasni, na šta je ovaj odgovorio: „Ne znače, ama baš, ništa! Jednostavno su mi došli… Znaš, shvatili smo vremenom da ako želimo možemo da napišemo bilo šta što nam zvuči dobro, a što ne mora neophodno da ima nekakav smisao, pa nas zabavlja što se svi upinju da pronađu 'skrivene poruke'. Ponekad čitamo te interpretacije naših stihova, pogledamo se i kažemo: 'Hej, pa ovo je prilično dobro! '“

Sumnjamo da su istu rečenicu Bitlsi izgovorili i nakon Bi-Bi-Sijevog tumačenja da „Happiness“ aludira na konzumiranje heroina i da joj, stoga, nije mesto na nacionalnim frekvencijama, ali je ova priča bitna jer može da posluži kao vodič svima koji se danas trude da u stihovima novih nada rokenrola – australijske grupe Tame Impala – pronađu smisao, verujući da „nosioci Lenonovog plamena psihodelije“ imaju važne poruke da prenesu. Fama oko ovog benda počela je da se stvara 2010, tri godine nakon što je dvadesetjednogodišnji Kevin Parker započeo svoj mali kućni muzički projekat, oduševljen mogućnostima modernih tehnologija uz čiju je pomoć mogao da u tišini sobe stvara „izuzetne simfonije zvukova“. „Možete da naslažete sopstveni glas u, recimo, 700 slojeva i pustite da se to čuje tek pola sekunde“, objašnjavao je ushićeno, „što je samo jedna od produkcijskih metoda koje volim da koristim“. Malo po malo broj pesama koje je Parker komponovao narastao je dovoljno da se popuni jedan EP („Tame Impala“ iz 2008), a nakon instantnog uspeha kod kritike postalo je očigledno da mu je potreban bend kako bi pesme mogao i uživo da predstavi publici.

Osnivanje grupe, međutim, nije dovelo do preraspodele kompozitorskih i studijskih dužnosti između njega i novopridošlih muzičara: Parker je nastavio da „dizgine“ čvrsto drži i pride svira sve instrumente, dozvoljavajući basisti Domu Simperu i bubnjaru DŽeju Votsonu da na samo par mesta daju svoj doprinos (u ukupno četiri pesme od dvanaest na prvom LP-u „Innerspeaker“ iz 2010). Da je ovakvo apsolutističko ponašanje imalo pokriće potvrdio je planetarni uspeh prvenca kojeg je Parker snimio u kolibi na obali Indijskog okeana „bez internet konekcije, signala telefonije ili TV-a“, a čiji je zvuk kritika definisala rečima „psihodelični rok šezdesetih obogaćen modernim produkcijskim rešenjima“. Dobre reakcije i publike ponukale su mladog muzičara da požuri sa radom na novim pesmama, pa se naslednik „Lonerism“ pojavio 2012. (sa, opet, minimalnim učešćem drugih – svirao je jedino Votson i to u dve pesme), a njegov je uspeh prevazišao i najsmelija očekivanja „ozi psihodeličara“: većina relevantnih muzičkih magazina i portala uvrstila ga je među najbolja ostvarenja te godine (na listi čuvenog „NME“-a bio je i prvi).

Očekivanja izdavačke kuće i javnosti su nakon ovakvih rezultata, naravno, porasla što se u vidu povećanog pritiska prenelo na Parkera, a kako se s tim on nosio otkriva nam upravo izašli „Currents“: utisak je, nakon slušanja novih pesama, da se držao veoma dobro. Ne menjajući „tim“ koji dobija, kao ni osnovni motiv „haj'mo sada zajedno do imaginarnih podneblja zvezdanog neba i sunčanih ostrva“, Parker se svojski trudio da zvuk modifikuje, a da pri tom zadrži eskapističku atmosferu prvih albuma, svestan da mora da ponudi nešto novo (inače će stići optužbe da se ponavlja), a opet zadrži sve ono po čemu je brend Tame Impala postao prepoznatljiv. To novo se, mahom, ogleda u značajno većem korišćenju sintisajzera u odnosu na ranije albume i drastično manjem učešću gitara koje se sada mogu čuti tek tu i tamo (u daftpankovskoj „Let It Happen“, u „Reality In Motion“ koja je zvukom najsličnija „Feel Like We Only Go Backwards“ sa „Lonerism“, kao i fanki-rokerskoj „The Less I Know The Better“), što „Currents“ čini svojevrsnim „prelaznim“ albumom koji bend iz psiho-pop-rok voda uvodi u elektro-dens struje, opravdavajući time i ime koje je od svog tvorca po nastanku dobio.

„Čiste i milozvučne manifestacije duha“ lenonovskog tipa ovde u većoj meri, dakle, nema; uostalom, u jednoj od najboljih kompozicija na albumu, nežnoj kosmičkoj baladi „Yes I'm Changing“ autor nam nedvosmisleno poručuje: „Yes I'm changing, yes I'm gone… And if you don't think it's a crime, you can come along, with me“. Mišljenja smo da Parkera na ovom putu svakako vredi pratiti, te da su promene došle pravovremeno i da nadograđuju estetiku benda, a „zločin“ koji mu se može pripisati je nedovoljan rad na strukturama pesama i razvoju melodija što je, verovatno, posledica njegove opsednutosti mogućnostima digitalnih igračaka; rezultat toga je da neke kompozicije sa dobrim osnovnim idejama zvuče nedovršeno („Past Life“), kao i da delovi nekih pesama previše liče jedni na druge („LoveParanoia“ i „Eventually“).

A mogao je i neke poruke inteligentnije da zamaskira. „I can just hear them now: 'How could you let us down?'“ iz „New Person, Same Old Mistakes“ se, očigledno, odnosi na rastuće nezadovoljstvo članova benda uzrokovano njihovim neučešćem u procesu stvaranja i snimanja pesama. Da, stvarno, kako može to da im radi? I zar mu pesme ne bi bile kvalitetnije kada bi u njih utkao i neku od njihovih sugestija?

(„Hej, pa ovo je prilično dobro!“, kažu da je Parker rekao nakon što je imao uvid u ovu recenziju.)

Ocena: 7/10