Emocije na mlazni pogon

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ako je verovati novinaru magazina „Q“ Tedu Kesleru, odnos muzičke industrije i kritičara prema rok umetnicama u Ujedinjenom Kraljevstvu nije ništa bolji od onog na eks-jugoslovenskim prostorima, što se vidi i iz sledećeg opažanja: „Kada britanski izvođač – recimo, Ed Širan ili Sem Smit – snimi album koji se s obe strane Atlantika proda u milionskom tiražu, slično debitantskom ostvarenju Florens Velč „Lungs“, onda se obično podrazumeva da se time on i dokazao kao umetnik. Međutim, u slučaju Velčove, i pored velikog tiraža i rasprodatih hala, preovlađujuće mišljenje 'struke' bilo je da je uspeh „Lungs“ plod srećnog sticaja okolnosti i da mu je najviše doprinela obrada hita 'You've Got The Love'. Rezultat ovakvog stava je da žene moraju iznova i iznova da se dokazuju svakim novim albumom što je, priznaćete, prilično nefer.“

Velčovu predrasude, srećom, nisu puno tangirale, što je potvrdio i uspeh naslednika „Ceremonials“ (2011), a kako je priznala u nedavnom intervjuu daleko više od rokerkama nenaklonjene kritike smetalo joj je uporno insistiranje izdavača „Island“ na brzom objavljivanju drugog albuma (posledice ispunjavanja želje menadžmenta opisane su u Danasovoj recenziji izašloj oktobra 2011). Međutim, otkako je „Island“ postao deo „Universal Music“ Velčova je dobila veću slobodu, što je potvrdila novinaru „NME“-a 2012: „Izdavačka kuća me više ne pritiska. Kažu da mogu da uzmem pauzu koliku god hoću.“ I pauzu je uzela i to dvogodišnju (tokom koje je doživela nervni slom), a kada se vratila muzici odlučila je da estetiku donekle izmeni i publici ponudi zvuk nalik onom sa američke zapadne obale koji je opisala rečima „… podseća na Toma Petija i njegov 'prelaz na mlazni pogon' krajem sedamdesetih“.

Da su menadžeri ovog puta bili strpljivi više je nego očigledno, ali da je pritisak na Velčovoj opet postojao svedoči izjava direktora „Universala“ da ih „neće zadovoljiti ništa sem prvih mesta na listama“, pa je ona potencijalni neuspeh „How Big How Blue How Beautiful“ unapred pokušavala da opravda rečima da će to, u suštini, biti intiman album o slomljenom ženskom srcu i da zato ne treba očekivati trikove koje komercijalni izvođači obično koriste: „masivan“ zvuk, raskošne orkestracije (gudači, oboe, duvači), velike metafore. Ako je to bila osnovna ideja, kako onda objasniti prisustvo svih pobrojanih „trikova“ u većini pesama na albumu ili koloritne zvučne haljine (u koje je obučena, recimo, naslovna kompozicija) osim konstatacijom da su menadžeri na kraju, ipak, nametnuli svoje viđenje tog intimnog zvuka – ne govori li u prilog tome i činjenica da je „Island“ angažovao Markusa Dravsa, producenta zaslužnog za najveće komercijalne uspehe bendova Coldplay, Arcade Fire i Mumford & Sons?

Velčova je svoj integritet, međutim, koliko-toliko uspela da sačuva i jedno tri-četiri pesme donose ono što je u intervjuima i najavljivala – atmosferu idealnu za vožnju morskom obalom u prvi sumrak, uz neprestani osećaj (podstaknut stihovima tipa „trying to cross a canyon with a broken limb“) da se „iza brda“ valja tuga uzrokovana okončanjem velike ljubavi. U ovu grupu pesama spadaju propulzivni prvi singl „Ship To Wreck“ (o – kako je već primetio jedan kritičar – ljubavnom brodolomu po proporcijama bliskom Titanikovom), zatim britkim gitarskim rifovima pogonjena „What Kind Of Man“ („And with one kiss, You inspired a fire of devotion, That lasted 20 years, What kind of man loves like this?“), introspektivno-ambijentalna balada „Various Storms & Saints“, te elegična „St Jude“ i ispovednička „Queen Of Peace“ („And my love is no good, Against the fortress that it made of you“), čija trubačka sekcija donosi i izvestan motaun prizvuk.

Ostatak albuma se može opisati kao skup preproduciranih kompozicija „bombastično“ aranžiranih u cilju izazivanja emotivnih reakcija publike, pogotovo tokom živih nastupa (izgleda da su nove pesme ponele i samu pevačicu jer je nedavno na jednom festivalu skočila sa bine u masu i slomila stopalo). Kao i na prethodna dva albuma i ovde je glavni adut Velčove njen fantastičan glas čiji je raspon najlakše spoznati u melodramatičnoj „Long & Lost“ i elektro-psiho-gospelu „Mother“ kojim se album okončava. U suštini, i pored izvesnih pomaka u odnosu na prethodnika, pre svega na tematskom planu (daleko je manje fantaziranja, a više realnosti; i da – voda, hvala bogu, više nije motiv oko koga se sve vrti), i „How Big…“ zvuči tipično „florensijanski“, što će reći: čine ga besprekorno izglancane pop pesme prilagođene ukusu današnje pop-rok publike.

Nedovoljno je to, naravno, da bi se ušlo na neku britansku top 100 listu, ali dovoljno da zadovolji najveći broj fanova i direktora izdavačke kuće. A onda, opet sve u krug, promocije, turneja, nova pauza i nervni slomovi usled pritisaka da se snimi sledeće veliko „intimno“ ostvarenje.

Ali, kada je to u istoriji život umetnika bio jednostavan?

Ocena: 6/10