Emotivni narandžasti okean

Pravi razlog Henlijeve ljutnje otkrili smo tek kada smo čuli „American Wedding“: radi se o – da upotrebimo pravi izraz – skrnavljenju jedne od najvećih pesama u istoriji rokenrola, gde se Oušnov „doprinos“ sveo na obilatu upotrebu softvera Auto-Tune i to na način svojstven srpskim narodnjačko-zabavljačkim producentima i njihovim pevačkim kvazizvezdama.

Nismo se tada ni potrudili da preslušamo ostale pesme, verujući da su – između ostalih – i obrade „Strawberry Swing“ i „Optimistic“ (grupa Coldplay i Radiohead) jednako „autentične“ kao i kontroverzna „Hotel-Wedding“. I tu smo napravili grešku. „Nostalgia, Ultra“ je od magazina „Time“ prošlog decembra proglašena za jedno od najinteresantnijih ostvarenja 2011, a Džej Zi i Kanjei Vest su zatečenom Frenku momentalno ponudili sve oblike saradnje. Usledilo je komponovanje pesama za Džastina Bibera, Džona Ledženda i Bijonse, a neki tvrde i da je spisak znatno duži, te da su kao „pisca iz senke“ Oušna i ranije angažovala mnoga poznata imena šou biznisa. Najpoznatija hip-hop izdavačka kuća „Def Jam“ želela je da „Nostalgiju“ objavi i u fizičkom formatu, ali je Oušn to odbio (verovatno da bi izbegao probleme sa pravima) i započeo rad na „channel ORANGE“-u, koji je početkom jula 2012. najavljen kao njegov debitantski album.

Naravno, sve ovo smo saznali tek nakon što smo Oušnovo ime videli na listi izvođača koji će nastupati sa Coldplay na njihovoj ovogodišnjoj turneji, što je upalilo neke „lampice“ i sugerisalo da se Krisu Martinu obrada „Strawberry Swing“ očigledno dopala. Desetak sekundi pretrage na Jutjubu i četiri minuta pažnje bili su dovoljni da Martina potpuno razumemo i ponesemo utisak daleko povoljniji od onog koji je ostavio „American Wedding“. Tome je, u najvećoj meri, doprinelo Oušnovo emotivno izvođenje (bez sumnje bolje od originalnog!) tokom kojeg smo po prvi put postali svesni njegovih glasovnih mogućnosti, ovog puta nekamufliranih softverskim intervencijama u stilu Doris Bizetić. Našu radoznalost (kao i većine muzičkih kritičara) dodatno su podstakle priče da je „Def Jam“, s namerom da spreči „curenje“ pesama na internet, organizovao preslušavanje „channel ORANGE“-a pod neuobičajenim merama zaštite (niko, recimo, nije dobio promotivni CD), što je dodatno „podgrejalo“ famu o rađanju nove Velike Zvezde. A onda je Oušn par dana pred izlazak albuma, kada to niko nije očekivao, povukao potez veoma hrabar za jednog početnika: na blogu je obznanio svoju biseksualnost i potvrdio da su sve ljubavne pesme posvećene momku u koga je bio zaljubljen u svojoj devetnaestoj godini.

S obzirom da su mnogi veliki pevači (Elton Džon, Fredi Merkjuri, Džordž Majkl) dugo od javnosti skrivali svoju seksualnu orijentaciju iz straha da će im ona uništiti karijeru, Oušnov istup su javno pozdravili svi sa kojima je ikada sarađivao, a njegovo priznanje je i kritičarima olakšalo tumačenje dvosmislenih stihova na „channel ORANGE“-u, koji ipak ukazuju da je pomenuta tinejdžerska ljubav ostala neuzvraćena. Odlična lirika i Oušnovo emotivno interpretiranje iste predstavljaju okosnicu albuma, čija se muzika – većinom u drugom planu i posve minimalistička – može opisati kao kombinacija hip-hopa devedesetih, elektro muzike osamdesetih i fanka sedamdesetih. Otuda i brojna poređenja, u relevantnim muzičkim časopisima, sa značajnim crnim izvođačima (Stivi Vonder, Prins, Marvin Gej, a mi bi dodali i Fjudžiz i Gnarls Barkli) koja Oušnu sigurno gode, ali i pred njega postavljaju zahtevne zadatke. No, demonstrirana zrelost, autorska sigurnost i dar da se jasnim jezikom „seciraju“ gorući društveni problemi (prepoznatljivi i ovde, u Srbiji), obećavaju da bi budućnost popularne muzike zaista mogla da bude – „okeanska“.

Tako u, verovatno najefektnijoj numeri, „Bad Religion“ (koja pozajmljuje uvod iz „Fix You“ pomenutih Coldplay, a onda nastavlja u Prinsovom stilu) Oušn lamentira o svojoj tinejdž opsesiji, ali na originalan način – kroz ispovest taksisti koga je zaustavio na L.A. bulevaru: „Taxi driver, Be my shrink for the hour, Leave the meter running… This unrequited love, To me it’s nothing but a one-man cult, And cyanide in my Styrofoam cup, I could never make him love me.“ Istom (bolnom) temom autor se bavi i u nostalgičnoj baladi „Forrest Gump“, ali i prvom singlu „Thinkin Bout You“, gde Oušnov falseto i stihove „You know you were my first time, a new feel… Do you think about me still? … ‘Cause I been thinkin’ ‘bout forever“ prate samo elektronske perkusije.

„Sierra Leone“, koja je melodijski opet na Prinsovom terenu, započinje niz pesama sa socijalnim temama, iznoseći strepnje nezaposlenog mladog crnca koji, držeći u naručju svoju tek rođenu devojčicu, razmišlja o neizvesnoj budućnosti svoje porodice: „Baby girl, if you knew what I know!“ Slede pesme o kokainskoj zavisnosti (fanki-džez „Crack Rock“), o tome kako izgleda zabavljati se sa striptizetom (sanjivi elektro-pop „Pyramids“), te šta se dešava kada se jedna grupi devojka zaljubi („Monks“). Bluzom obojena, zarazna „Pink Matter“ objedinjava najširi mogući raspon tema (od vanzemaljaca, preko Manga crtaća, do seksa), ali se nama najbližom čini upadljivo nemelodična „Super Rich Kids“ čiji stihovi „Parents aint around enough, Too many joy rides in daddy’s Jaguar, Too many white lies & white lines, Super rich kids with nothing but loose ends, Super rich kids with nothing but fake friends“ zvuče tako prepoznatljivo… i odomaćeno.

„channel ORANGE“ je samo dva dana nakon objavljivanja osvojio drugo mesto Bilbord liste albuma, praćen hvalospevima kritike sa obe strane okeana. Naše (skromno) mišljenje je da je reč o dobrom albumu talentovanog tekstopisca/sociologa i odličnog pevača, koga – na putu da postane ono što mnogi predviđaju – tek čeka „giljotina“ famoznog drugog albuma. Gledajući listu saradnika sa kojima je Oušn snimio svoj prvenac, loš ishod se čini malo verovatnim. Mada, ne treba zaboraviti i da je inspiracija danas jako deficitarna roba.

Ocena: 7/10