From me to you, oh darling!

 Gitarista Springstinovog I Strit benda Stiven van Zandt (u Srbiji poznatiji kao Silvio Dante iz serije „Porodica Soprano“) je – dajući u magazinu „Rolingston“ svoje viđenje Makartnijevog nastupa na ovogodišnjoj dodeli Gremija – možda i najbolje definisao status eks-Bitlsa: „To je bilo divno. Svaki put kad je Pol tu sa svojim bendom i izvodi te pesme, desi se nešto izuzetno. To je, bukvalno, klasična muzika za moju generaciju. Svirali su je („Abbey Road“, prim. aut.) tačno u notu, kao što bi je uvek trebalo svirati. Jer, ne prave se improvizacije tokom izvođenja Betovenove ‘Pete’, zar ne?“

Silvio (pardon, Stiven) je, naravno, prećutao činjenicu da Polovo pevanje i nije bilo baš sjajno i da mu je glas nekoliko puta ozbiljno „proklizao“, ali, pobogu – Makartni će u junu napuniti sedamdeset godina, čije se breme može na njemu uočiti kad se na sceni pojavi sa „Hofner“ basom oko vrata. Kada je pre četrdeset i pet godina napisao „When I’m Sixty-Four“ Makartni, verovatno, ni sanjao nije da će i u sedmoj deceniji života ići na svetske turneje, ali je fenomen „dugovečnosti na sceni“ jednom prilikom lepo objasnio drugi revolucionar iz šezdesetih – Kit Ričards: „Muzika Rolingstonsa je inspirisana bluz muzikom starih majstora, koji su pevali do poslednjeg daha i neretko umirali na sceni. Mislim da ćemo zato i mi skončati na sličan način.“ Činjenica je da se muzika Bitlsa više oslanjala na američki rokenrol (Elvis Presli, Čak Beri, Litl Ričard) a manje na bluz, ali su kritičari uočili i sličnost melodijskih i strukturnih elemenata Lenonovih i Makartnijevih kompozicija i popularnih pesama iz takozvane pred-rok ere, čiji su izvođači – kao Fred Aster i Frenk Sinatra – nastupali i u poznim godinama.

„Iako toga nismo ni bili svesni, neke ideje (za pesme Bitlsa, prim.aut.) su nam dolazile iz ‘malog mozga’, gde su se usadile još dok smo kao deca slušali hitove iz kasnih tridesetih u interpretaciji naših roditelja“, izjavio je Makartni povodom izlaska „Kisses on the Bottom“. „Moj otac Džim je bio džez trubač, ali je svirao i klavir. Najranija sećanja iz moga detinjstva su o tome kako, ležeći na podu pored našeg klavira, slušam oca koji izvodi neke od pesama koje sam sada ja snimio.“ S obzirom da je Makartni priznao da, ipak, više nema snage za „mamutske“ turneje (a tu su i roditeljske obaveze prema osmogodišnjoj kćerki Beatrisi), čini se sasvim logičnom njegova odluka da snimi jedan opušten i nepretenciozan album, koji bi onda promovisao u manjim prostorima, pred probranom publikom i sa skromnijom produkcijom. Ali, po svemu sudeći od toga neće biti ništa: u trenutku kad je „Kisses“ ušao na britansku top-listu, Makartni je već snimao originalne pesme za novi album radnog naziva „Hosannah“. Pa, koja je onda uopšte svrha izdavanja „Kisses on the Bottom“? (Da, ime albuma je „pomalo“ nesrećno izabrano, ali ne znači ono što mislite da znači – radi se o stihu iz pesme „I’m Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter“ iz 1935. godine).

Već smo konstatovali da Makartni može da snima albume kakve hoće, pa mu je, pretpostavljamo, u jednom trenutku palo na pamet da bi mogao i da otpeva predratne, romantične američke standarde (mada, ideja i nije toliko originalna – u poslednjih deset godina Rod Stjuart je, recimo, snimio čak pet takvih albuma!). S obzirom da te melodije imaju i finu dozu džeza u sebi, producent Tomi LiPuma (radio sa Majlsom Dejvisom, Barbrom Strejsend, Natali Kol) predložio je Makartniju da pozove Dajanu Krol i njen bend, što je ovaj s oduševljenjem prihvatio, ali je listu gostiju proširio za Erika Kleptona i Stivija Vondera. Izbor pesama, kažu, nije bio problem, iako je Makartni insistirao na standardima nečesto obrađivanim u skorijoj prošlosti, što se može dvojako tumačiti: ili se plašio poređenja sa drugim izvođačima (poput Stjuarta) ili je želeo da od zaborava sačuva neke danas ne tako poznate pesme. Nakon preslušavanja „Kisses“ skloniji smo usvajanju prve pretpostavke, jer se, potpuno neočekivano, ispostavilo da je najslabiji deo albuma – Makartnijeva interpretacija.

Naime, većina pesama na „Kisses“ je takva da zahteva pevanje u višim registrima što u prošlosti Polu nije bio problem (setimo se „Oh! Darling“), ali je njegova interpretacija sada nesigurna i on se prilično muči da „pogodi“ visoke tonove (što smo već čuli na dodeli Gremija). Daleko bolji utisak, međutim, Makartni ostavlja u dve nove pesme koje je komponovao i prilagodio svojim mogućnostima („My Valentine“, „Only Our Hearts“) i u kojima se pojavljuju Klepton i Vonder, što nas – uz datum izlaska albuma (7. februar) i njegov omot – navodi na pomisao da je prava (i jedina) namena „Kisses“ da bude Polov poklon njegovoj novoj supruzi Nensi Ševel za Dan zaljubljenih! A to je, mora se priznati, veoma, veoma romantično.

Iako će, verovatno, određeni broj slušalaca naći da su pesme na „Kisses“ prijatne za slušanje (kao i muzika za liftove, uostalom), te da su LiPuma i Dajanin bend odradili odličan posao, pesme nemaju nikakvu „dubinu“ i nemaju vas čime vezati za sebe. Nakon jednog preslušavanja četrnaest kompozicija ne pritiska vam se ponovo dugme „play“, što je, nažalost, slučaj sa većinom albuma koje je legendarni Maka snimio u poslednjih petnaestak godina. Ali, zašto bismo mi kukali zbog te činjenice, kada je čovek ponovo zaljubljen i lepo se zabavlja? Zbog svega onog što je u prošlosti uradio, to je apsolutno i zaslužio.

Ocena: 5/10