Futur prošli

Međutim, iako je samo ime albuma nagoveštavalo da posle premotavanja filma unazad (tj. muzičke ekskurzije u doba kada su članovi benda bili još deca) sledi pompezan „povratak u budućnost“, preslušavanje trinaest novih pesama ne otkriva „futurističke“ poglede ili nove muzičke ideje, već pokazuje da su MSP glavom i dalje (bili) u prošlosti, usredsređeni na istraživanje korena nju vejva i traženje inspiracije u radovima bendova popularnih krajem sedamdesetih (u svojoj recenziji kritičar sajta Drowned in Sound je lucidno primetio da su za četvrt veka aktivnosti MSP evoluirali od grupe koja je na prvim albumima odavala počast herojima iz 1977. u grupu koja na poslednjem odaje počast herojima iz 1978). Kao rezultat, „Futurology“ je ispunjen referencama na rane radove bendova Simple Minds (instrumentalna „Dreaming a City“ i „The Next Jet to Leave Moscow“), The Cure („Misguided Missile“), zatim Public Image Ltd („Let’s Go To War“) i Scritti Politti (njihov pevač Grin Gartsajd čak i gostuje u „Between the Clock and the Bed“), ali i na Bouvijevu i Džegerovu verziju „Dancing in the Street“ („Sex, Power, Love and Money“), kao i krautrok zvuk („Europa Geht Durch Mich“) koji je pre tri i po decenije osvojio i Britanska ostrva.

Uz demonstriranje fasciniranosti MSP-a bendovima koji su uticali na njihovo muzičko oblikovanje, „Futurology“ ukazuje i da nekakvog „velikog plana“ ili unapred smišljenog koncepta nije ni bilo. Pesme sa ovog i prethodnog albuma snimane su istovremeno, u istom studiju (čuveni Hansa u Berlinu) i sa istim producentima (Vilijams i Silva), pa su članovi benda – šta god pričali u javnosti – u jednom trenutku odlučili da ih grupišu po senzibilitetu i zvuku i, umesto na jednom dvostrukom, objave na dva odvojena nosača zvuka i tako produže interesovanje javnosti za njih. Reč je o već viđenom marketinškom triku koji razotkrivaju naslovna „Futurology“ (kako atmosferom, tako i stihovima „One day we will return, no matter how much it hurts“ idealnim za završetak prvog albuma) i balada „Divine Youth“, čiji se zvuci harfe i senzualni glas Džordžije Vilijams daleko bolje uklapaju sa pesmama na „Rewind..“ – iz nekog razloga (ograničena dužina albuma?) za njih tamo nije bilo mesta, pa su prekomandovane na drugi album kome „koncepcijski“ nikako ne pripadaju. Slično se može reći i za „Walk Me to the Bridge“ koja, istina, ima obećanu energiju, ali je lirikom daleko od pogleda u budućnost: posvećena je nestalom gitaristi benda Ričiju Edvardsu, poslednji put viđenom kod mosta Severn 1995. godine.

Iz svega rečenog, međutim, ne bi trebalo izvoditi zaključak da je „Futurology“ album koji izaziva samo razočaranje; naprotiv, radi se o skupu solidnih pesama, odlično odsviranih i produciranih, čija je osnovna mana lirika (prečesto suviše banalna), ali kojima su članovi benda učinili lošu uslugu najavljujući ih kao „nešto najbolje što su ikad snimili“, podgrevajući (nerealna) očekivanja publike (u vreme nastanka ovog teksta album je već ispao iz prvih 40). Najbolje je kad pesme govore same za sebe, ali znate već rokere – ne umeju da drže jezik za zubima, nesvesni da je samo nekolicina naučila kako da hvalisanjem izvuče i neku korist. Maniksi, definitivno, nisu jedni od njih.

Ocena: 6/10