Ima neka veza između muzike i neba

– Baš sam o tome razmišljao i pitao se zašto je to tako. Ljudi mi često prilaze i uvek govore „ja se tebe sećam kada si bio mali“. U jednom trenutku sam želeo da ih sve zamolim da me više to ne pitaju jer me to mnogo nervira, a onda sam shvatio da nema potrebe da im to oduzimam. To je simbol vezan za nostalgiju, zemlju koje više nema, nešto što je bilo čisto. Muzika, violina, dete… Meni to više ne smeta. Neki će i kada budem imao sedamdeset godina i dalje misliti da je Stefan Milenković mali i da ima devet godina.

Malo je ljudi čiji su životni put i karijera već sa tri-četiri godine zacrtani. Da li nekada razmišljate o tome ko biste i šta biste bili da se sve nije tako rano odigralo?

– Može da se govori o genetskoj predispoziciji. Mogao sam da radim i neke druge stari i ne znam da li bih se osvestio jednog dana i automatski bio violinista čak i da sam krenuo nekim drugim putem. To zavisi od svega. Na primer, kada je neko rođenjem od jedne rase, a odrastao je u drugoj zemlji i imao nove običaje, pitanje da li je on i dalje ta rasa od koje je potekao ili je usled novih navika koje je usvojio postao neko drugi. Nisam znao da ću da budem violinista, međutim kada sam pogledao unazad shvatio sam da sam samo to i bio. Drugi su pretpostavili i onda sam srastao sa tim. Činjenica je da su me privlačile i druge stvari, nebo, letenje. Pre ili kasnije sam zadovoljio i te želje.

Mislite li da bi vaš vanserijski talenat isplivao i da ste rođeni u prosečnoj srpskoj, a ne muzičkoj porodici?

– Teško. To je kao da uzmete neku biljku i presadite je u neko tlo gde ne bi mogla da dođe do izražaja. Dovoljno je da se pomeri samo jedan elemenat. Da mi je samo jedan roditelj bio drugačiji, pitanje je da li bih bio ovakav. Socijalno okruženje. Šta nas to čini kao narod? Da li je to vera ili su to navike, muzika, ili je to čisto genetski, Srbin je Srbin. Ali nije. Video sam Srbe koji su odrasli u Americi i oni su stvarno Amerikanci sto odsto.

Koliko vam je etiketa „čudo od deteta“, koja je srasla sa vama, smetala u odnosu sa drugom decom, jer ste odmah označeni kao drugačiji?

– Bilo je one dece koja su me zezala što sviram violinu, kao „ciguli, ciguligu….“. To sam mrzeo i nisam uvek to razumeo. Meni je rezultat bio direktno povezan sa količinom rada, tako da ništa nije bilo slučajno. Uvek sam znao da je dobro to što sam vežbao sve vreme. Kada sam nešto svirao tačno sam znao zašto to sviram. Nije mi se činilo da neko čudo izvire iz mene. Ono što je zajedničko svim tim tzv. čudima jeste što svi oni puno rade. Često ljudi dolaze i kažu mi „ti si tako normalan“. To je svima iznenađenje. Ali ja sebe uvek poredim sa onim ljudima koji rade mnogo i oni su uvek na zemlji, imaju jasnu životnu filozofiju, stoje čvrsto na nogama. Nema tu varanja, ništa nije sivo – ko radi ne boji se gladi, ko radi taj i zaradi. Tako sam živeo i ja.

Uporedo sa vašim internacionalnim uspesima menjala se i smanjivala vaša-naša država. Da li ste zbog toga imali krizu indetiteta?

– Svi smo je imali. To se podudaralo baš sa periodom kada sam išao na internacionalna takmičenja. Organizatori često nisu znali koju državu da stave uz moje ime. Odakle sam? Sećam se 1994. godine u Indijanapolisu. Dali su mi zastavu Jugoslavije sa petokrakom, a ta država nije postojala. Meni je ipak bilo najbitnije kako ću da sviram. Uz moje ime je pisalo svašta, neki su stavljali Jugoslavija, drugi eks-Jugoslavija – živi u Italiji, kao neka podvarijanta. Tu i tamo je bilo nekih neprijatnosti, ali ne želim više da razmišljam o tome. Gotovo je.

Vaš otac Zoran je svojevremeno rekao da svirate „hladne glave i vrućeg srca“. Šta to tačno znači i kakav je uopšte osećaj kada zatvorite oči i odsvirate prvu notu?

– To je kao da treba da opišem kako izgleda voditi ljubav. Izgubiti se od prve do zadnje note nije uvek dobro, jer to je kao da si noj, ali takođe nije dobro ni sve kontrolisati, jer nisi matematičar, niti fizičar. To je kombinacija svega, i treninga i pripreme i kontrole i kada se prepustiti. Kao kada glumac ne treba samo da razmišljao o tekstu već mora da razmišlja i o liku. Sve u svemu, ja sviram onako kakav jesam.

Da li vam je za „ulogu“ profesora violine na univerzitetu Ilinois značio rad vaših učitelja i da li ste od njih pokupili „cake“?

– Pokupio sam od svakog svog učitelja. Bilo ih je puno. Počeo sam sa mojim ocem, a onda sam to nadograđivao sa mnogima i to ne samo sa učiteljima violine, već i učiteljima borilačkih veština, pokera, tanga. Iako se razlikuje stil i jezik, polako se pojavljuje nit. Violina ima mnogo nivoa, kondicioni, emotivni, psihološki trening. Da bi neko stigao na naredni nivo mora da bude pre svega prihološki jak. Moraš da radiš mnogo bez ikakve nagrade. Završiš neki univerzitet i onda se zaposliš, ali ovde samo da bi dobio jedan koncert moraš da vežbaš i moraš da ga zaslužiš.

Koliko se današnji talentovani klinci za violinu razlikuju od vaše generacije?

– Jesu klinci drugačiji, ali neke stvari se ne menjaju. Talenat ostaje talenat. Ali nikada se ne zna šta će on da bude sa 18 godina, pa sa 30. Mnogo toga je u igri i mnogo je onih koji su bili fenomenalni talenti ali više ne sviraju violinu. Jedan je otišao u finansije, drugi u pravo… I ja im kažem bravo. Jer teška je to odluka, shvatiš da imaš mozak, da imaš sve, a sviram tamo neku violinu osam sati dnevno da bih kao odsvirao nešto čisto. Pa, čekaj…

Da li ste i vi imali tu dilemu?

– Da. Razmišljao sam o tome. Ako ne uživam u ovome što radim, sigurno da nije najbolji izbor da se time i bavim. Ako je tako naći ću razlog zašto ne uživam i radiću nešto drugo. Razmislio sam par puta i našao sam razlog. A on je sasvim jednostavan, ja volim da sviram violinu, volim muziku i zabavno mi je. I nemam nikakav problem da jednog dana prestanem. Bolji je strah od nepoznatog, nego od onog što radite već dugo vremena. Naučiću bilo šta, naći ću nešto. Ali svirati i kad je to mučenje, ne, to nije vredno.

Kako i čime se „lečite“ u tim trenucima kada vam je violine preko glave?

– Sav dosadašnji život sam proveo sa andrenalinom, a da to nisam shvatao. Tek u poslednje vreme sam manje nervozan, a ranije sam uvek bio nervozan pred koncert. I na to sam navikao, kada nema toga, meni je dosadno. Imao sam pre tri-četiri godine zdrastveni problem, operisao sam kičmu i tada mi se razvio strah i nesigurnost koju nikada nisam imao. Znao sam da moram to da rešim, jer sam prepoznao da je to ekstremno i da sa ekstremnim treba da se lečim. Do tada mi padobranstvo nikada nije palo na pamet. Kada se ta ideja pojavila, rekao sam „ma, nema šanse, pa ko to radi, samo bolesni i samoubice“. Ja se još i bojim visine, nije bilo šanse da se popnem ni na merdevine.

Šta vas je onda nateralo da ipak probate padobranstvo?

– Ono što je bilo jače od tog straha bilo je šta će moj mozak da uradi kada skočim. Sedeo sam u tom avionu, bez padobrana jer sam skakao u tandemu, razmišljao sam „šta mi je ovo trebalo, ja neću da umrem…“ I kao hajde, ja sa izbezumljenom facom, gledam dole, ništa se ne dešava, treba 25 sekundi da bi mozak razumeo, jer se kao ništa ne pomiče, a tek taj zvuk kada ideš kroz vazduh. Istog dana sam imao još jedan skok. Posle je nešto u meni želelo da savladam taj strah i radio sam na tome. Sada je to uživanje, nebo samo za tebe, ne može da se opiše koja je to sloboda.

U Hrvatskoj češće nego u Beogradu

Puno je impresija sa vašeg prošlogodišnjeg koncerta u Sava centru, koji je organizovala Beogradska kulturna mreža. Kada ćemo vas ponovo videti na velikom koncertu u Beogradu?

– Sledeće godine će biti 30 godina kako sviram violinu i mislimo da napravimo jednu veću turneju. Imam par ideja ali još su to zrna. Voleo bih da češće sviram na ovim prostorima, a ne moraju to da budu veliki koncerti. U Hrvatskoj sviram stalno, otprilike 30 koncerata godišnje. U decembru me očekuje koncert u Novom Sadu, a tamo nisam svirao osam godina. Ovde me retko zovu, kao da se plaše da će to da bude nešto skupo.

Taljatele po ukusu

Paste su ove jeseni definitivno hit kod naših sagovornika u restoranu Pomodoro. Stefan Milenković je svojim izborom nastavio „tradiciju“. On se odlučio za Taljatele Arabiate (taljatele, ljuta paprika, patlidžan, crni luk, paradajz pelat, beli luk, masline, marinat maslinovog ulja i belog luka).

Teofilu je teže nego meni

Vaš mlađi brat Teofil (9) je takođe talentovani violinista. Da li ga i vi podučavate?

– Nemam stalan kontakt sa njim. On je presladak i talentovan i mislim da će mu biti jako teško. Mene porede sa samim sobom, a njega sa mnom kada sam bio mali i sa njim samim kada je bio mali. Sigurno je da on ne ide istom putanjom, jer je to nemoguće. Treba ga pustiti da se razvija na miru bez presije. Njemu će tako biti bolje.

Prijateljski odnosi uprkos razvodu

– Razveo sam se od Ani (Aznavoorian) u decembru prošle godine. Naši životi su uzeli različite putanje, profesionalno, a možda i lično. Nismo mogli to da uskladimo. Ali nisam cinik. Prelazak iz Njujorka u Šampejn… Drugačije je to. Ali ostali smo u prijateljskim odnosima, čujemo se i sviramo zajedno. U poslednjih godinu dana više smo svirali zajedno nego dok smo bili u braku – objašnjava Stefan Milenković, koji trenutno živi u američkom gradu Šampejn.