Opšte je poznato da su muzičari veliki brbljivci koji svoje opservacije o svemu i svačemu vole da prosipaju po medijima, ali se čini da nijedan od pređašnjih rok mislilaca ne bi mogao da izađe na crtu tridesetogodišnjem vođi oksfordskih „ždrebaca“ Janisu Filipakisu: količina mudrosti koje je ovaj nesvršeni student engleske književnosti uspeo da „isporuči“ zaista je impozantna, pa je gre’ota tekst o četvrtom albumu benda Foals ne početi nekim od najsjajnijih bisera iz raskošne riznice njegovog lidera.
„Čitao sam tu Valasovu knjigu 'Beskrajna šala' koja je o drogi i tenisu. Tenis me fascinira i volim Rodika jer je pravi američki heroj – kao da je izašao iz 'Velikog Getsbija'. On ima najbrži servis. Igra mu je predivna i podseća na balet, pa mi je zato poslužio kao inspiracija za „The French Open“ na našem prvencu 'Antidotes' (2008).“ „Bili smo smoreni tom elektronskom muzikom koju smo slušali na žurkama, pa smo odlučili da napravimo svoju koja bi bila vrlo tehnička (šta god to značilo, prim. aut.), ali i uz koju bi moglo da se igra. Iz te pobude nastale su 'Balloons', 'Hummer' i 'Two Steps, Twice' (probajte da plešete uz njih, prim. aut.) i relativno brzo prepoznali smo dobitnu formulu: perkusije ispred svega ostalog u miksu, gitare svirane iznad dvanaestog praga i bez akorda, sa povremenim bljeskovima sintisajzera. I sa visokim štimom da bismo zvučali kao insekti; u stvari, kao oblak insekata koji stvara čudne harmonije.“
Pošto im je „insektoidna“ muzika obezbedila pažnju britanske javnosti (debitantski album osvojio je treće mesto UK liste), Foals su se uputili u Švedsku da bi snimili „Total Life Forever“ (2010) inspirisan – tvrdio je Janis – teorijom singulariteta futurologa Reja Kurcvajla, sa akcentom na „tropski prog zvuk, nalik snu umirućeg orla.“ (Mislite da je ovo vrhunac „čudnih“ definicija i izjava? Sačekajte još malo.) Publiku nije mnogo oduševilo orlovsko umiranje, pa iako je singl „Spanish Sahara“ bio zapažen, drugi album nije uspeo da ponovi uspeh prethodnika, a novinar magazina „Q“ ga je, čini se, najbolje okarakterisao tvrdnjom da je reč o „šizofrenom izdanju koje je mestimično i potpuno van ravnoteže“. Očigledno željan mejnstrim uspeha i slave, iako je stil svog benda ispočetka opisivao kao indi met-rok, Filipakis je uspeo da nagovori izdavačku kuću da mu obezbedi skupe producente (Flada i Alana Moldera, poznate po radu sa U2, NIN, Artic Monkeys, itd.) i rezultat nije izostao: treći album „Holy Fire“ (2013) postao je najprodavanije izdanje Foalsa, a singl „Inhaler“ prva pesma koja je uspela da uđe i na američku listu hitova.
Novi zaokret u stilu („Holy Fire“ su činile mahom pop-rok pesme prošarane generičkim dens gruv bitovima) i značajno refleksivniju liriku Janis je pravdao na ovaj način: „Volim jednostavan stil, nalik Hemingvejevom ili Barouzovom. A trenutno se osećam kao žena srednjih godina koja tek što je prošla kroz razvod i sebe gleda u ogledalu misleći: 'Sa mnom je sve u redu'. Mogu da se probudim ujutru, da se pogledam i pomislim: 'Ja sam zgodna žena!' i da još i poverujem u to.“ (I pored najbolje volje nama nije uspelo da ga zamislimo kao zgodnu ženu). A onda je nedavni izlazak „What Went Down“ propratio rečima: „Van Gog je sebi odsekao uho u mestu pored sela u južnoj Francuskoj gde smo snimali album, a tu je bila i psihijatrijska ustanova u kojoj je bio smešten, tako da smo samim izborom mesta hteli da uhvatimo deo tog ludila i pesmama ga prenesemo na publiku.“
Okej, nema sumnje da pretenciozni vođa Foalsa ima (pre)visoko mišljenje o svojim kvalitetima, kao i opsesivnu potrebu da se upoređuje sa velikanima umetnosti (srećom, uši su mu još uvek na svom mestu), ali ako se prenebregnu njegova trabunjanja i pažnja posveti muzici koju stvara brzo postaje jasno da on jeste talentovan muzičar koji ume da napravi dobru pesmu (primeri sa novog albuma: propulzivna uvodna „What Went Down“ i melodični indi-pop „Mountain at My Gates“), ali čiji je osnovni problem ta prevelika ambicija. „Show me the foothold from which I can climb“ peva Filipakis, a očigledno i misli isto: dovoljni dokazi za to su potpisivanje ugovora sa velikim izdavačem (Warner Bros.), ponovno angažovanje producenta hitmejkera (ovog puta je to DŽejms Ford o čijim radovima „Wilder Mind“ i „How Big, How Blue, How Beautiful“ je nedavno bilo reči u „Danasu“) i potpuno preorijentisanje na komercijalni iliti – kako britanski kritičari vole da ga zovu – „arena“ zvuk.
Nema ništa sporno u želji da se uđe u probrano društvo čije su članske karte dobili i Fordovi puleni Mumford & Sons i Florence and the Machine, ali problem je u tome što – kada sopstveni umetnički impuls počnete da prigušujete zarad davanja prednosti formi za koju verujete da ima bolju prođu – obično ostanete bez identiteta i počnete da ličite malo na ove i malo na one, a gotovo nimalo na sebe. Tada i pesme postanu „bezukusne“, bez ičeg karakterističnog po čemu bi publika mogla da ih prepoznaje ili pamti: takva je i većina kompozicija ovde („Albatros“, „Lonely Hunter“, „Birch Tree“, „Night Swimmers“), sa monotonim i ispraznim melodijama lišenih refrena ili rifa koji ubrzava bilo, ali zato vrlo modernog zvuka koji „vuče“ ka Coldplay i Imagine Dragons, a na nekim mestima i ka Snow Patrol.
A u toj mejnstrim zoni, podrazumeva se, nema prostora za nekakva vangogovska ludila, kao ni harmonije zujećih insekata, već samo za ono „što publika voli“ (koliko ono beše bezuhi slikar prodao slika za života?). I ne vredi tu sada objašnjavati da su insekti bili bolji. Mnogo, mnogo bolji. I da ima jedan drugi teniser čiji bi balet mogao da posluži kao inspiracija za dobre pesme. Nazvane, recimo, „The Australian Open“ ili „US Open“.
Izdvajamo sa albuma: „What Went Down“, „Mountain at My Gates“, „A Knife In The Ocean“
Album smo preslušali zahvaljujući ljubaznosti kuće Mascom Records, ekskluzivnim partnerom Warner Music Group.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
