Isplati se biti rob

Predstavljajući se kao eksploatisana žrtva (na šta je ukazivala i reč „Slave“ ispisana na njegovom licu), Prins je zadobio simpatije mnogih koji su poverovali da je to njegov doprinos borbi protiv „zle muzičke industrije“, započete od strane mlađih izvođača predvođenih Pearl Jamom. Kvalitet tih „brzinskih“ albuma (objavljenih u periodu 1994-96) bio je prilično nizak, što su kritičari tumačili kao Prinsovo podmetanje noge „robovlasniku“ radi sprečavanja bogaćenja na račun umetnikovog talenta. No, ubrzo nakon što je ispunio kvotu albuma ugovorom propisanu, Prins je nastavio – što pod sopstvenom, što pod drugim nezavisnim etiketama – da objavljuje albume jednako loše kao što su bili i poslednji pod Vornerom, i dalje zaražen virusom hiperproduktivnosti koji je ozbiljno ugrožavao budžete njegovih fanova („Emancipation“ iz 1996. je bio trostruki, a „Crystal Ball“ iz 1998. petostruki CD).

Tek nakon što je 2004. potpisao ugovor sa Kolumbijom, Prins je, posle niza osrednjih i slabih albuma, snimio odličan „Musicology“, koji mu je doneo dva Gremija i 87 miliona dolara prihoda od prateće turneje. Usledio je opet niz osrednjih ostvarenja od kojih je pretposlednje – album „20Ten“ u izdanju Prinsove NPG – poklanjano uz primerke novina u Britaniji, bez distribucije u Americi i ostatku sveta. Da li se na osnovu ovih primera može izvući generalni zaključak da Prinsa saradnja sa najvećim igračima (ma koliko oni bili „zli“) dodatno inspiriše teško je reći, ali je teško i koincidencijom nazvati činjenicu da je nakon prošlogodišnjeg povratka u mrsko Vornerovo jato ekscentrični roker nedavno objavio ne jedan, već dva albuma koja svojim kvalitetima zaslužuju da se o njima kaže koja reč.

Prvi od njih, a trideset i treći u karijeri „genija iz Mineapolisa“, „Art Official Age“ donosi jedanaest novih pesama, plus dve „deklaracije“ izdeklamovane glasovima „iz budućnosti“ u kojoj se nakon 45-ogodišnje hibernacije Prins budi, uviđajući da u novom društvu „there are no such words as me or mine“. Ovo odmah navodi na pomisao da je „Art“ – slično albumima Prinsove štićenice Dženel Monej – konceptualno saj-faj ostvarenje koje iz vizure neke buduće utopije daje autorovo viđenje sveta u kome trenutno živimo (u ovom slučaju muzike koja je danas u trendu i pomame za selfijima koji ističu to samozaljubno „me or mine“). Prvih nekoliko kompozicija potvrđuju početni utisak (naslovni futuristički dabstep-fank-rep „Art Official Age“ kao i elektro-fank „Clouds“ koji nas u vremenu romansi po elektronskim „oblacima“ podseća „never underestimate the power of a kiss on the neck“), ali sa emotivnom baladom „Breakdown“ koncept počinje da iščezava, a Prinsu kao da jedini cilj postaje da dokaže (mladim zvezdama?) da je on i dalje neprikosnoveni R&B/pop gazda.

Tako je „The Gold Standard“-u dodeljena uloga pokazne vežbe namenjene edukovanju Robina Tika, „U Know“ je tu da bi bocnula muzički „živac“ Frenka Oušna, a „What It Feels Like“ da Kanađanina The Weeknd podseti ko je žanrom vladao pre nego što su mlađanog „nedeljka“ roditelji i planirali. Najuspešnija među njima je, bez dileme, „Breakfast Can Wait“, pesma obojena karakterističnim Prinsovim falsetom, zavodljivim ritmom i seksi stihovima o davanju prednosti vođenju ljubavi u odnosu na obedovanje, koja samo potvrđuje da je proklamovani koncept nestao bez traga – „Art“ je, dakle, album R&B balada, ispunjen studijskim efektima i Prinsovim poigravanjima (unutar pesama) muzičkim stilovima u svrhu pokazivanja raskošnog dara i producentskih veština stečenih tokom godina. Što, naravno, ne znači da na albumu nema dobrih pesama, ali je njihova nekoherentnost nešto što je teško ignorisati.

Situacija sa albumom broj dva „PlectrumElectrum“ je, međutim, potpuno drugačija. Snimljen uživo u studiju, sa tročlanim ženskim bendom 3rdEyeGirl, „Plectrum“ donosi energičnu rok svirku stilski smeštenu između Led Zeppelina („Wow“, „Aintturninround“) i Soundgardena (instrumental „Plectrumelectrum“, „Fixurlifeup“), sa dosta hendriksovskog „vajba“ za koji je zaslužan trio koji je do skora i bio Hendriks tribjut bend (mada, ne treba zaboraviti da je i Prins osamdesetih „skidao fore“ gitarskog boga). Polovinu pevačkih dužnosti na sebe je preuzela Dona Grantis, a Prinsovi fanovi – naročito oni koji vole njegovu rokersku stranu – biće oduševljeni činjenicom da im se idol posle dugo vremena latio žičanog instrumenta, potvrđujući iznova da nije bez razloga uvršten na Rolingstonovu listu najboljih gitarista svih vremena.

„Plectrum“ je, u odnosu na „Art“, konzistentnije, samim tim i uspešnije ostvarenje, a jedina spona između dva albuma je „Funknroll“, koja se pojavljuje i na jednom i na drugom, ali u različitim verzijama (rokerska na „Plectrumu“ ubedljivija je od svoje fank bliznakinje na „Artu“). „Plectrumova“ konciznost definitivno je upečatljivija od producentske perfektnosti „Arta“, a Prinsov zaključak „A girl with a guitar is 12 times better than another crazy band o9 boys“ („Fixurlifeup“) nešto je sa čim se apsolutno slažemo.

Uostalom, tu su St. Vincent, EMA, Ingrid Majklson i sad 3rdEyeGirl da potvrde da će se 2014. pamtiti po rokerkama. A Prins je tu samo da bi odigrao ulogu izuzetka koji potvrđuje ustanovljeno stanje.

Ocene: „Art Official Age“ 6/10

„PlectrumElectrum“ 8/10