Ivana je bila na koncertu Oasisa u Mančesteru: Kako izgleda povratak braće Galager iz prve ruke

Karte za povratničku turneju Oasis planule su u rekordnom roku, a preprodajna cena dostigla je astronomske iznose. Samo najodaniji fanovi, oni koji su znali svaku pesmu napamet i bili spremni da pređu pola Evrope, uspeli su da dožive ovaj koncertni spektakl.

Jedna od njih je i naša čitateljka Ivana Petković, kvantni fizičar iz Pariza, koja nam se javila sa željom da podeli kako izgleda kada se veliki san – koncert Oasis u Mančesteru – zaista ostvari. U nastavku prenosimo njenu reportažu u celosti.

Oasis – savršen povratak velikog benda

Slušala sam Oasis kao i svi devedesetih – u redovima za zejtin, pred kordonom u Kolarčevoj i ponekad na Akademiji. Kupovala sam bootleg kasete ispred SKC-a i gledala MTV preko satelitske antene. A onda sam, dvehiljadite, otišla u Francusku i – zaboravila na njih.

Lov na karte

Prošlog avgusta najavljeno je „istorijsko“ pomirenje braće Galager i njihov povratak na scenu. Išla sam vozom na posao i počela da se prisećam rifova i pesama. Ubrzo sam shvatila da to sećanje obuhvata skoro ceo katalog. Zašto ne bih otišla na koncert?

Te subote probudila sam se rano, da bih stigla na početak prodaje. Ticketmaster je svima u devet ujutru dodelio nasumičan broj u izmišljenom redu, i onda smo naredne sate gledali kako se taj broj polako smanjuje. Usledilo je Galipolje razočaranih fanova – neko nije stigao na red, nekome je sajt zabagovao baš kada je ubacio kartu u korpu, neko je izbačen iz reda bez objašnjenja i vraćen na početak, a nekome se cena karte volšebno duplirala.
Negde oko četiri popodne zatvorila sam kompjuter i izašla na ulicu frkćući. Samo mali broj srećnika uspeo je da kupi kartu, i ja nisam bila među njima.

U Manchester, po svaku cenu

U najboljoj Galager tradiciji arogancije, nisam mogla da se pomirim sa tim da baš MENI ne dolazi karta. Usledilo je par meseci mahinacija koje su – uz pomoć lude sreće i upornosti – rezultirale zlatnom kartom: Manchester, njihov rodni grad, prvo veče u Heaton Parku. Znala sam da će, od cele turneje, to veče biti posebno.

Jedanaest kratkih meseci kasnije, pre dve nedelje, eto mene u obaveznoj Oasis majici – u avionu za Manchester. Tramvajem se klackam od aerodroma do centra, gde ulazim u Oasisville – ceo grad je pretvoren u festival posvećen Oasisu. Na St Peter’s Squareu, gde sam sišla, nailazim na oficijelni merch štand sa redom od stotinak dokonih entuzijasta, skulpturu od pedeset gitara, improvizovane štandove s raznim Oasis drangulijama…
Prolaze Oasis autobusi. Reklama za zvučnik kaže „louder than Liam“, a ventilator je „cooler than Noel“. Iz svakog kafića izbija poneki poznati hit, ulični pevači drndaju svoje verzije… U Northern Quarteru, domu mančesterskog zvuka, bolje za sada da i ne idem.

Front standing i čekanje

Nedelju dana pred polazak imala sam ludu sreću da je moja karta izvučena u lutriji za front standing, što znači – pristup prvom ograđenom delu ispred bine. Obično nisam od dijabola koje čekaju satima u redu, ali bilo mi je žao da propustim ovakvu priliku, pa sam posle ručka krenula u Heaton Park. Devojka u restoranu mi je rekla da nema kartu, ali da će slušati iz parka. Tako je najavljen fenomen poznat kao Galager Hil – na poljani iznad ograđenog dela okupile su se hiljade fanova bez karata, koji nisu mogli da vide binu, ali se sve odlično čulo, pa su napravili sopstvenu žurku.

Ja sam, pukom srećom, upala među prvih par stotina „naprženih ludaka“ i zauzela busiju idealno – par redova iza barijere, tačno ispred Noelovog mikrofona. Među fanovima se zna ko gde stoji: Liamovi fanovi idu levo, a Noelovi desno – ja, dakle, desno. (Ovde podsećam da imam skoro pedeset godina.)

Sunce je pržilo, 30 stepeni na severu Engleske, bez hlada. Trebalo je samo izdržati do večeri. Predgrupa Cast je počinjala u 6, Richard Ashcroft u 7, a Oasis u 8:15. Sunce zalazi tek oko 10.

Upoznavanja, teorije, pivo

Oasis barrier nije mesto gde se skupljaju najnormalniji ljudi, pa sam lako sklopila nova poznanstva. Uz pivo smo razglabali tekstove, teorije o pomirenju, predviđanja za budućnost, pokazivali tetovaže i majice, prisećali se kad smo prvi put čuli Oasis i kako nam je to promenilo život. Security nas je povremeno zalivao vodom.

Poljana se punila. Ubrzo je bilo oko 100.000 ljudi, mahom u svetloplavim dresovima – bojama Oasis-a i Man Cityja. Iako je Oasis poslednji krik generacije X, pola publike su bili klinci. I oni su znali svaku reč. Pored Britanaca, bilo je i ljudi iz Amerike, Argentine, Japana…

Cast je izašao bez mnogo pompe i odsvirao nekoliko pesama iz dalekog sećanja. Ashcroft je podigao atmosferu hitovima „Lucky Man“ i „Bittersweet Symphony“, koje je cela publika pevala kao jedan. A onda – najdužih pola sata čekanja na Oasis. Pošto smo svi gledali snimke s prethodna dva koncerta u Cardiffu, znali smo šta sledi.

Ulazak braće Gallagher

U 8:15 na ekranima su se pojavili poznati brzinomeri, a iz zvučnika se začuo dijalog iz Close Encounters of the Third Kind: „This is not a drill!“ Ubrzo se prolomio uvod iz „Fucking in the Bushes“ – rif koji je esencija Oasis zvuka. Svi smo odlepili. Nekoliko taktova kasnije, Liam i Noel izlaze na binu držeći se za ruke.

Liam grmi: „Oasis vibes in the area… Manchester vibes in the area…“, a Noel dodaje: „THIS IS THE PLACE!“ – rečenica rezervisana samo za magični Manchester.

Otvorili su koncert pesmom „Hello“, zatim „Acquiesce“. Dok je stadion pevao „’Cause we need each other… we believe in one another…“, primetim da tip pored mene ima to na majici. Neko mi šljisnu pintu piva u facu – deo opšteg haosa.
Svi pevaju sve

Publika je pevala svaku reč svake pesme, čak i instrumentalne delove. Nikad nisam bila na takvom koncertu. Oasis je za mene lična stvar, i bilo je neverovatno – mada očekivano – da i ovim ljudima znači isto.

Braći Galager se videlo da im to mnogo znači. Liam je zvučao savršeno, kao na početku karijere. Noel je ponovo svirao lead gitaru, improvizovao solaže, menjao aranžmane – zvuk devedesetih je zazvučao moderno.

Sve pesme, svi hitovi

Nizali su se hitovi. Tokom „Cigarettes & Alcohol“ Liam je tražio da publika napravi Poznan – fudbalski gest Man City tribina – što smo svi i uradili, čak i navijači Man Utd koje je usput, po običaju, ispljuvao. Onda moja omiljena – „Supersonic“. „Roll with It“ je zatvorila Liamov deo, a onda je nastupio Noel sa svojim setom. „Talk Tonight“, „Half the World Away“, „Little by Little“ lebdeli su vazduhom dok je sunce zalazilo. Publika je sve vreme pevala, a Noel je – zaplakao.

Najemotivnije pesme

Liam se vratio. Najemotivnija pesma večeri bila je „Slide Away“. Osećala se njihova komplikovana prošlost i ponovo pronađena ljubav. Vratili su se na verziju iz ’94-’96, onu sa urlikom „WHAT FOR“ – i patosirali nas.

U „Whatever“, koju vidim kao egzistencijalistički pop manifest, publika je spontano otpevala kraj. Liam se pridružio. Publika zna sve verzije pesama, zna šta znače, i to ne viđaš ni kod jednog drugog benda.

I na kraju…

„Ovo je poslednja pesma“, rekao je Liam. Znali smo da sledi bis. Izašli su sa bine. Publika – tišina. Niko nije skandirao. Mrak. Nema light show-a. Kao da svi uzimamo mali predah. Pomislila sam: „Možda se ne vrate.“

Naravno, vratili su se.

Noel je prvo sam otpevao „The Masterplan“, a zatim i „Don’t Look Back in Anger“, himnu Manchestera posle terorističkog napada 2017. Usledio je neizbežni „Wonderwall“, pa na kraju „Champagne Supernova“.

Na otvorenom nebu – vatromet. Liam i Noel se grle i nestaju u noći. Ostavili su iza sebe polje ljudi punih srca, sa narukvicama na rukama, srećom što su prisustvovali nečemu zaista posebnom – i tugom što je gotovo.