Ja sam i u životu ono što sam na pozornici

Veći deo domaće javnosti za Božu Vrećo čuo je pre nekoliko meseci kada je predstava „Koštana“ u režiji Kokana Mladenovića, u kojoj je naslovna uloga bila poverena upravo njemu, otkazana u Pozorištu na Terazijama pre nego što je i nastala. Skandal koji je protutnjao kroz srpsku kulturu tih dana verovatno je naveo veći deo publike da na Jutjubu verovatno po prvi put čuje kako zvuči kada Vrećo, u skladu sa svojim obrazovanjem (završio je studije arheologije), kopa po prošlosti i tradiciji, reinterpretirajući stare i stvarajući nove sevdalinke. Zato i ne čudi da je samo pola godine nakon prvog nastupa u Kolarčevoj zadužbini ovaj, za neke možda kontroverzni, a za većinu samo daroviti i harizmatični pevač ponovo u Beogradu.

 Sevdah je, kako ste jednom objasnili, nastao u sobi jedne žene, koja je pevala sve ono što nije mogla da kaže svome dragom. Kako ste vi počeli da pevate sevdah? Šta vas je privuklo toj muzici?

– U stvari, ja sam ta žena. Ona je pjevala o tom svom zamišljenom muškarcu, koji nikad i nije bio suđen da bude njen. Ja sam se kroz sevdah oslobodio da budem i muškarac i žena. Da se raspoznam u tome da li sam ja ušao u sevdah ili je sevdah ušao u mene. Mislim da mi je sevdah zaista dao jednu dozu slobode koja je krucijalno bitna u ovom preludom svijetu, u kojem ne živimo slobodno, živimo tuđe živote i ličimo jedni na druge zato što nemamo hrabrosti i ne smijemo da budemo to što jesmo. Ja sam se odlučio da budem to što jesam s rizikom da budem popljuvan, osuđivan, odbačen. A na kraju se desilo da se podijele, pa da ima ljudi koji me obožavaju i ljudi koji me ne vole, upravo zato što su ljubomorni na tu slobodu i sve to što ja javno govorim, djelujem i jesam.

Kako objasniti to što je sevdah iz kuća i kafana prešao na pozornicu?

– Ja bih se ogradio od sevdaha iz kafana. Za mene u stvari sevdah nikada nije bio, ako tako mogu da kažem, kafanska pjesma, odnosno nije nastao u kafani. Ja ne želim da ga vezujem za kafanu, nego za intimniji prostor – haremluk i selamluk. Tu podijeljenost između ženskog i muškog djela kuće. Taj glas je bio svojevrsna veza između dvoje ljudi koji žele nešto da kažu jedno drugom. Ja volim da je sevdah mističniji, da nije baš tako komercijalan. Ja volim tu definiciju sevdaha koja kaže – sevdah je kad pjevaš za jednim stolom, a za drugim se ne čuje. Volim kad je skrušen, umotan u tu svoju sopstvenu tananost.

Otkud sada sevdah na pozornici?

– Što se mene lično tiče, poslije studiranja, nisam se htio posvijetiti svom profesorskom pozivu, već interpretaciji sevdaha prevashodno kao eksperiment. U prvo vreme sam pjevao a capella sevdalinke, što je iskon sevdaha. Vratio sam se zaista na prapočetak i na tu ženu o kojoj pričamo. Sa albumima je to sve preraslo u koncertnu aktivnost. Puno sam stasao u svemu tome. Nije mi bilo svejedno ni u tom malom prostoru, ali ni na pozornici. Prevashodno je bila bitna ljubav. Bez nje, ništa od toga što radim ne bi bilo tako iskreno. A ljudi to osjete. Oni dolaze na koncerte koji ih oslobađaju.

Ko danas sluša sevdah?

– Publika je raznovrsna. Od tinejdžera do onih koji i te kako pamte sve etape sevdaha i koji vide kako se on mijenjao i stasavao u nešto drugo, da bi se sada vraćao u prošlost. Mislim da ih je ta ljubav i sloboda prevashodno privukla.

 Povratak sevdahu na jedan moderniji način koji je evidentan poslednjih godina doneo je nove izvođače koji se uglavnom zadržavaju na novim interpretacijama i aranžmanima starih pesama. Vi se, s druge strane, bavite i autorski radom…

– Meni je to najbitnije. Ja želim da za nekih desetak godina stvorim opus svojih autorskih pjesma. Prošao je taj period od 30-40 godina nestvaranja ili stvaranja apsurdnih stvari koje su se zvale sevdalinkama. Htio sam pobjeć od toga. Želeo sam da stvaram pjesme koje su slične onima od pre 400-500 godina. Predstaviti ih mistično, bajkovito, kakve one u stvari i jesu. Svaku moju autorsku pjesmu uvijek prati i video uradak, jer mi je i vizuelni dio jednako važan koliko i glas. Vidim da ima puno ljudi koji uživaju u tom dijelu muzike.

Inspiraciju crpite iz svojih sugrađana – pravoslavaca, sefarda i muslimana…

– To je moja konstantna inspiracija. Sefardi i aškenazi, ta jevrejska zajednica, zatim bizantijska tradicija kroz ortodoksno pravoslavlje i, naravno, islam. I „Jalah“, moja poslednja pjesma koja je izašla prije par dana, vezana je za to neko „sveto trojstvo“ – tri naroda koja su toliko dali sevdahu, bez kojih sevdah ne bi ni bio moguć. I kroz muziku ali i kroz vizuelni dio vraćam se tom okultnom djelu sevdaha – kroz svoje tetovaže i znakovni izražaj želim da moj nastup i moje izvođenje bude autentično. I da je svojstveno meni.

Moramo da se dotaknemo i predstave „Koštana“ Kokana Mladenovića. Koliko je važno da se ona ipak odigra nakon svega što se desilo sa Pozorištem na Terazijama?

– Prevažno je zato što je nakon svega ta predstava stvorila jedan veliki medijski prostor u kome može da se govori o bitnim stvarima. Već svi znaju o tome. Već se jako puno ljudi i novinara interesuje za „Koštanu“. Kokan Mladenović je nedavno bio u Sarajevu i razgovarali smo o predstavi i planovima. Govorili smo o realizaciji, koja će biti moguća na ljeto. Najvjerovatnije će biti premijera na Svetom Stefanu, u Novom Sadu, pa tek onda u Beogradu.

U toj dramskoj odi slobodi, šta vas je privuklo liku Koštane?

– Koštana i ja smo, u stvari, jedno. I ona se bori za slobodu i ona pripada samo muzici. Ona ne pripada niti jednom svetovnom biću. Samo svojoj slobodi i ljubavi.

 Na neki način svaki vaš koncert je predstava. Šta vam pozornica dozvoljava da uradite i kažete bez straha?

– Sve. Ali ja nisam od ljudi koji žive na pozornici, pa se onda premaskiraju u nekog drugog čovjeka i ne žive svoj život. Ja sam zaista i u životu ono što sam na pozornici. Sve je riskantno i jako osjetljivo. Pogotovo na prostorima u kojima živimo. Ali ja se ne bojim. Ja imam silnu snagu i volju da mijenjam na dobro i da evociram na ljubav i da budemo to što jesmo.

 Bez straha pišete i knjigu o svom životu…

– Pišem o svom životu, odrastanju, o pjesmama, pa u pozadini toga kako one nastaju i mojoj inspiraciji, što je uvijek interesantno. Odrastanju i utjecaju moje majke. Ali i o njenom odrastanju i teškom životu. Tako da će i knjiga, kao i moja pjesma „Lejlija“, biti posvećena mojoj majci.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=dSGR4xWCqfo]

Grad sevdaha

– U Beograd dolazimo da ispričamo priču o tradiciji. Ovaj grad je važan za sevdah koliko i Sarajevo. Sevdalinke nisu nastajale samo u Sarajevu i u BiH, već i u Srbiji, Makedoniji… Recimo, jedna od starih pjesama koje izvodimo – „Na teferič pošla nana“ Nade Mamule, napisana je i snimljena u Beogradu. Drago nam je da ovaj grad ima sluha za sevdah, jer je ovo muzika koja zaslužuje probranu publiku i posebne prostore – objašnjava jedan od članova benda basista Edvin Hadžić.

Ravno do srca

Bend Halka na čelu sa jedinstvenim vokalom Božom Vrećom, koji svojim glasom sevdalinku donosi ravno do srca publike, koja se zajedno s njim smeje i plače, 3. decembra u Mikser hausu odaće počast velikanima sevdaha poput Joze Penave, Radeta Jovanovića, Zekerijaha Đezića, Emine Zečaj, Nade Mamule, Zaima Imamovića, Omera Pobrića, Safeta Isovića, Himze Polovine i brojnih drugih, kao i neznanim velikanima čija su imena izgubljena u vremenu. Pored starih numera koje su objavili na dva albuma („Halka“ i „O ljubavi“), deo programa biće i autorske pesme Bože Vrećo, objavljene na njegovom solo projektu („Moj sevdah“), a publika će na koncertu premijerno moći da čuje i jednu novu pesmu.