Jutro po receptima starih majstora

I dok su mediji i fanovi po inerciji iščekivali da vide s kojom će se „pozadinom“ Bek stopiti krajem prve dekade novog milenijuma, on je potpuno iščezao, ne ostavljajući trag koji bi vodio do odgovora na pitanje da li je njegova izvođačka karijera okončana (što je nagoveštavao par puta) ili privremeno prekinuta iz razloga nepoznatih širem auditorijumu.

Međutim, svako ko je znao da je Hensen radoholičar koji ne može da sedi skrštenih ruku mogao je – zahvaljujući velikom bratu Guglu – da sazna da je četrdesettrogodišnji roker svoju kreativnu energiju bio usmerio ka projektima drugih izvođača, producirajući albume Šarlot Gejnsburg i Turstona Mura, ali i da se u okviru eksperimenta nazvanog „Song Reader“ bavio i komponovanjem, potpisujući dvadesetak notnih zapisa pesama koje nema nameru da snimi. Objašnjavajući u intervjuu Rolingstonu zašto je između dva svoja albuma napravio toliku pauzu, Bek je ispričao da je krajem 2008. doživeo povredu kičme koja je „njegovu dušu odvela u dugu, mračnu noć“ u kojoj je druženje sa gitarom bilo nemoguće, ali se nije potrudio da objasni kako je mogao da se bavi producentskim poslom ako su bolovi bili parališući. No, izgleda da mu se sa poboljšavanjem zdravstvenog stanja postepeno vraćala i inspiracija, a istovremeno – sudeći po zvuku i atmosferi trinaest kompozicija na „Morning Phase“ – rasla i želja za dostizanjem uspeha albuma „Sea Change“ (2002), koji slovi za njegovo najznačajnije i najkomercijalnije delo do danas.

Bek je to i potvrdio nazivajući „Morning…“ naslednikom „Sea Change“, a da mu je namera bila da u mnogim aspektima novi album asocira na stari svedoče i njihovi slični omoti i skoro identični spiskovi angažovanih muzičara, među kojima je i Bekov otac, kompozitor i dirigent Dejvid Kempbel. Međutim, iako slični po mnogo čemu, ovi se albumi značajno razlikuju u nekoliko bitnih segmenata. Prvo, „Sea…“ je nastao nakon raskida sa dugogodišnjom devojkom, pa se skrhan bolom Hensen otvorio i snimio album pun tuge koji su i publika i kritika doživeli kao ispovest čoveka koji očajnički pokušava da nađe razlog da nastavi da živi. Takvog tugovanja na „Morning“, pak, nema: njime preovladava fina melanholija koja ne može potpuno da prikrije radost i optimizam koji izbijaju iz mnogih nota – Bek je, ipak, uspešan muzičar, suprug i otac dvoje dece, sa čime se malo bolova u leđima ne može porediti, zar ne?

Drugo, za razliku od „Sea…“, koji je producirao Najdžel Godrič (Radiohead, Atoms for Peace), „Morning…“ potpisuje sam Bek, koji se dosta oslonio na očevo znanje i album prenatrpao gudačima, koji su se na nekim mestima fantastično uklopili („Wave“, „Blackbird Chain“), dok na drugim zvuče isforsirano („Unforgiven“). Konačno, kompozicije na „Sea…“ su mahom asocirale na stvaralaštvo Nika Drejka (na „Morning…“ je ta čast pripala pesmi „Heart Is a Drum“), dok se sada može prepoznati i uticaj drugih umetnika: mandolina u „Blue Moon“ zvuči kao ona u „Losing My Religion“, „Turn Away“ su mogli potpisati i Sajmon i Garfankl, „Country Down“ Nil Jang, a najbolju kompoziciju na albumu „Waking Light“ pokojni Džordž Harison.

Naravno, najviše tu ima „tipičnog“ Beka, koji je, svesno ponavljajući, ali i unapređujući dobitnu indi-folk-kantri formulu, uspeo da napravi veoma dobar album koji slušaoca svakim novim slušanjem sve više vezuje za sebe. Što je, mora se priznati, retkost u vremenu u kojem se muzika priprema, servira i konzumira kao brza hrana, o čijem (ne)ukusu retko ko i razmišlja. A tek poneko, kao Bek sada, i zaviri u recepte starih majstora.

Ocena: 8/10